[НАУЧНИ СКУП] Дани богословља 28.09.2024.
У суботу, 28. септембра 2024. године, у организацији Групе за библијско богословље и Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржан је научни скуп под називом „Дани богословља“. Овај академски догађај представља значајан корак у наставку традиције окупљања младих истраживача и докторанада Богословског факултета, која је у оквиру програма „Теолошки дани“, организованог од стране Групе за систематско богословље, започета претходне 2023. године. Основна идеја скупа била је пружање платформе младим истраживачима и докторандима да представе своје радове и теме из различитих области богословља. Скуп је омогућио учесницима активно учествовање кроз дискусије и разговоре са професорима и колегама, што је подстакло размену знања и искустава. Финансијску подршку за одржавање скупа пружила је Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама.
Научни скуп започео је Светом Литургијом, након чега су уследила поздравна обраћања декана Православног богословског факултета, проф. др Зорана Ранковића, продекана за наставу, професора др Србољуба Убипариповића, и шефа Групе за библијско богословље и директора Библијског института, проф. др Предрага Драгутиновића. Посебан тренутак скупа било је уручивање нових критичких издања Светог Писма које је Библијско друштво Србије поклонило Библијском институту Православног богословског факултета. Издања је уручила Вера Митић, генерални секретар Библијског друштва, доприносећи на тај начин даљем унапређењу библијских студија и научног рада у оквиру института. На скупу је одржано више тематских сесија које су покриле истраживачке области библијског богословља, богословља Отаца, хришћанске философије и историје Цркве.
Прва сесија: Библијско богословље
Прва два излагања кретала су се у области интертестаментарне литературе, конкретно Друге и Четврте књиге Макавејске. Излагање докторанда Александра Даниловића под називом „И тело и душу дајем за отачке законе“ (2Мак 7, 37) – Контекст мучеништва у 2Мак, указало је на историјски контекст мучеништва у време јелинске владавине над Јеврејима, као и на значајне теолошке идеје које 2Мак продуковала, посебно поглавља 6. и 7. која говоре о награди мученика због њихове привржености Богу отаца као једином Избавитељу од смрти. Како истиче Даниловић, 2Мак је била од посебног значаја у развоју вере у васкрсење мртвих. Поред наведеног, истраживач се дотиче и канонског статуса књиге, њеног изузетног грчког језика, могућности порекла књиге у Палестини, сликовитих описа мучеништва, као и паралелама са јелинском литературом.
Друго излагање бави се канонским статусом и рецепцијом Четврте књиге Макавејске у словенској рукописној традицији. Докторант Филиповић истиче да број старозаветних књига у Православној Цркви није прецизно одређен. Што се тиче Четврте књиге Макавејске, њено присуство се бележи у најстаријим кодексима, богослужбеном предању неколико Православних Цркава, синодским издањима Светог Писма појединих помесних Цркава (Грчке, Грузијске, Српске). Служећи се критеријумима каноничности библијских списа у историји Цркве, истраживач настоји проценити богослужбену рецепцију књиге, испитивањем њеног текста у словенској рукописној традицији.
Треће излагање креће се у домену новозаветне етике, или – нешто уже – етике у Еванђељу по Јовану. Иако је до 21. века релевантност Еванђеља по Јовану за хришћански етички дискурс довођена у питање, новијом методологијом истраживача са почетка 21. века, докторанд Поповић настоји кроз наративну анализу теме љубави показати на који начин четврто Еванђеље омогућава увиде у његове етичке концепте. Излагање показује да иако из Еванђеља по Јовану изостају експлицитни наводи Христовог учења о љубави према ближњем и непријатељима, које иначе налазимо у синоптичкој традицији и у Посланицама Апостола Павла, то не значи да Еванђеље на имплицитном плану не заговара љубав према свим људима. Љубав према целом свету видљива је у приповести о оваплоћењу и слању Сина у свет као резултат љубави Бога откривеног у Старом Завету према његовој творевини (Јн 3, 16).
Последње излагање под насловом „Стари Завет у Првој посланици Коринћанима Светог Климента Римског“ омогућило је приказ старозаветних мотива у наведеном Климентовом спису, а у контексту теологије црквеног јединства. Излагање теме подељено је на три целине: 1) старозаветни примери као модели врлинског живота; 2) функција старозаветних примера у Првој посланици Коринћанима; 3) однос старог и новог на примеру птице феникс. Излагање докторанда Миленковића указује како је могуће примењивати старозаветне примере за решавање црквених проблема. У наставку истраживач поставља питање у којој је мери теологија црквеног јединства утицала на формирање егзегезе старозаветних личности које аутор препоручује својим адресатима (верност праоца Ноја, смирење праоца Јакова, покајање цара и пророка Давида).
Дискусија која је уследила на крају прве сесије најпре се тицала канонског статуса књига Макавејских и адекватности „ширег канона“. Учесници су посебно интересовање показали за тему васкрсења у 2Мак и њеном доприносу раном хришћанском дискурсу о васкрсењу мртвих. У дискусију су укључени и други старозаветни текстови о васкрсењу мртвих (књига Пророка Јеремија).
Друга сесија: Богословље Отаца
Друга сесија састојала се од четири излагања. Прво излагање колегинице Ане Марић под насловом „Валентинов гех и хришћанске врлине: Пол. Фил. 11 о (де)конструкцији Тела Цркве“, разматра преступ презвитера Валента и његове супруге, описан у XI поглављу Посланице Филипљанима светог Поликарпа Смирнског. Како истиче колегиница Марић, у преступу наведених чланова заједнице Поликарп је видео нешто више од прекршаја, наиме – грех против Цркве. Овом приликом представљен је осврт овог ранохришћанског писца на природу греха чланова једне локалне Цркве. Овом греху свети Поликар супротставља врлине од значаја за хришћански живот које имају конструктивну улогу у еклисиологији Посланице. Хришћанске врлине које наводи Поликарп служе на исцељење и изградњу Тела Цркве.
Друго излагање докторанда Стефана Марића под насловом „Теологија мучеништва у Martyrium Polycarpi“ расветљава богословске фундаменте мученичког искуства Цркве кроз текст Поликарповог Мучеништва. Излагање указује на значај анализираног текста у разумевању ранохришћанског мартириолошког дискурса. Истраживач се осврће на присутност теме у интертестаментарној литератури, новозаветном корпусу, у делима апостолских ученика. У контексту наведених текстова, Мучеништво Поликарпово значајно је у процесу систематизације и артикулисања опита древне Цркве стеченог у сусрету са опресијом и прогонима од стране Рима. Како истиче, тема мучеништва по први пут у ранохришћанској књижевности прераста размере теме и чини садржај читавог списа у приложеном Поликарповом делу.
Tреће излагање докторанда Стефана Антића под називом „Дела Св. Јована Златоустог у српскословенским рукописним књигама“, као што на то указује и сам наслов, посвећује пажњу српском наслеђу дела Светог Јована Златоустог. Излагач указује на Златоустова дела и присутна у српскословенској рукописној баштини. Речи може бити о беседама, поукама, преписима литургија итд. Неретко се његова дела у појединим рукописима налазе заједно са списима других отаца, нпр. Светог Максима Исповедника, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе. Истраживач указује да располажемо са преко 200 рукописа под именом Светог Оца. Поред тога, указује и на пастирски и реторички значај који су Златоустова дела имала у српском списатељству и образовању.
Последње излагање докторанда Николе Спајића под називом „Могиљанске интерполације у православном богослужењу“ указало је на утицај могиљанских традиција на праксу православног богослужења. Докторанд Спајић истиче да је рад митрополита кијевског Петра Могиле имао је одјека у Карловачкој митрополији. Учесници скупа су посебно интересовање показали према Псалтиру Петра Могиле у словенским традицијама.
Трећа сесија: Хришћанска философија
Трећа сесија састојала се од пет излагања. Прво излагање докторанда Цвијића под називом „Упоредна анализа појмова „интелектуална интуиција“ (intellektuelle Anschauung) и „ноетички опажај“ (αἴσθησις νοερά) у епистемологији Имануела Канта и Григорија Паламе – Да ли је могућ ноетички опажај Бога?“, настоји да одговори на питања: 1) порекла и природе интелектуалне интуиције, односно ноетичког опажаја; 2) на који начин ум опажа; 3) каква је природа предмета интелектуалног, односно ноетичког сазнања; 4) постоје ли критеријуми којима би могло да се оправда интелектуално, односно ноетичко сазнање Бога.
Друго излагање колегинице Јелене Пилетић под називом „Модални аргумент за постојање Бога Чарлса Хартсхорна (Charles Hartshorne) и Алвина Плантиге (Alvin Plantiga)“ указује на то да савремени модални аргументи за постојање Бога подвлаче јединствена логичка својства појма Бога, такозвану модалну аномалију Бића чије непостојање имплицира Његову немогућност да постоји, а чија логичка могућност подразумева Његово нужно постојање. У излагању су представљени Хартсхорнови и Плантигини аргументи по питању постојања Бога. Питање које се разматра јесте које су епистемолошке и метафизичке импликације нових читања Анселмовог чувеног онтолошког аргумента и њихов значај за њихов савремени апологетски дискурс.
Треће излагање колегинице Ружице Милић под називом „Личносни аспекат неопатристичке синтезе о. Георгија Флорофског“ приказује двојако означавање личности у делима оца Георгија: 1) онтолошко-историјски и 2) културно-социјални смисао. Човек рођењем постаје део историје и представља фундаменталну онтолошку категорију, по узору на биће Божије, будући створен по његовом лику и подобију. Колегиница објашњава често погрешно разумевану неопатристичку синтезу оца Греоргија и његову максиму „Повратак Оцима!“ Како наводи, реч је о читању светоотачких текстова у савременом историјском контексту, усвајајући (ра)зум и дух Отаца. На основу текстова оца Георгија, колегиница истиче да средина у којој се човек рађа и живи истог (човека) не одређује. Творачко у личности човека омогућује му да надиђе природна ограничења, а то се најбоље види у карактеристици личности као саборном бићу Цркве. На крају, Милић истиче евхаристијско искуство као полазиште, али и исходиште у којем човек може, у пуном смислу те речи, да се оствари као личност.
Четврто излагање докторанда Ненада Плавшића под називом „О васкрсењу Христовом у богословљу оца Јустина Поповића“ указује на библијски, односно еванђелски карактер богословља оца Јустина Поповића. Његов христоцентризам, како истиче Плавшић, темељи се на догађају Христовог васкрсења. По речима оца Јустина, вера у васкрсење Богочовека Христа је разложна, будући да је васкрсење Христово посведочено Црквом као ниједан догађај у историји рода људског. Плавшић истиче да се по оцу Јустину Поповићу сви људски процеси завршавају смрћу, те се тако једино решењем проблема смрти решава и проблем људског бића. Само као Богочовек, Христос је врховна вредност и непогрешиво мерило.
Пето излагање докторанда Александра Јевтића под називом „Добротољубље о улози помисли у настанку унинија“ излаже улогу помисли у настанку унинија, на основу списа из збирке Добротољубље. Анализирајући дела из различитих периода и од стране различитих писаца, истраживач указује на генезу унинија од просте до сложене мисли. Развојни пут описан је од пристајања на помисао незадовољства тренутним местом боравка или улогом у манастиру, дијалогом са наведеном помишљу, пристанком на њену валидност, као и, на крају поробљењем кроз настанак страсти у души. Истраживач наглашава да се униније дефинише као резултат сложеног мисаоног процеса који доводи до стварања одговарајуће менталне навике. У овом процесу су значајну улогу имају демонски утицаји. У борби са њима, Добротољубље предлаже врлину трезвености која подразумева начин на који се посматрају спољашњи догађаји. Предлаже још и чињење добрих дела, молитвено искуство, којим се делује на умну силу душе као поприште мисаоне борбе и поље настанка унинија.
Након треће сесије уследила је изузетно плодна дискусија која се углавном тицала теме односа унинија и депресије. Од посебног значаја је било питање третирања дугогодишње депресије и начина хришћанског поступања у решавању овог проблема. Професор Данило Михајловић истакао је да лечење депресије дело заједнице. Закључак који је уследио јесте да у савременој борби са депресијом од посебног значаја може бити православно предање Цркве, посебно молитва и отачко учење о борби са помислима.
Четврта сесија: Историја Цркве
Четврта сесија састојала се од три излагања. Прво излагање докторанда Александра Чавке под називом „Утицај раног монаштва на развој поста“ истиче значај аскетских традиција на Блиском Истоку. По питању хришћанског поста постоје бројне конекције са јудаизмом, Есенима, Назорејима, терапеутима. Поред тога, Чавка указује на значај аскетизма у философским традицијама код Плотина и Порфирија, истичући однос метафизике и аскетике. Као и у хришћанству, тако и пре њега, јављају се праксе контемплације, апстиненције од хране, односа. Као један од начина поста истиче се и борба са страстима. Докторанд указује и на латинске традиције и постојање сличних предања. У наставку су истакнути начини на које је рано хришћанство утицало на развој поста у каснијој историји Цркве.
Друго излагање колегинице Катарине Тодоровић под називом „Крстионице као сакрални простор у касној антици: пример крстионице у Бутринту“ указује на значај сакралног простора у преношењу „невидљивог“. Колегиница Тодоровић истиче на који се начин сакрални простор разумева као тачка додира са божанским, тј. како се оно трансцендентно објављује у земаљским свештеним објектима. По њеним речима, крстионице су иновативно архитектонско решење и израз уметничких трендова епохе касне антике настале са циљем да се изгради простор намењен Светој тајни крштења. У свом излагању Тодоровић даје пример крстионице у Бутринту коју датира у VI век. Посебну пажњу посвећује мотивима и начину на који су распоређени у крстионици: кругови усмерени ка центру; центар са отвором за крштења – оријентир у хаосу; мотив пауна и његово тумачење у античком свету. Овим истраживањем колегиница указује на значај који су античке крстионице имале у касној антици.
Tреће излагање докторанда Лазара Љубића под насловом „Исихазам у делу српског Патријарха Данила III“ идентификује исихастичка места, заступљена у делима наведеног српског патријарха. Од посебног значаја су Служба светом краљу Милутину са почетка XIV века (око 1390.) и Слово о светом кнезу Лазару са краја XIV века (око 1391.). Обрађивана исихастичка места истраживач засветљава у контексту њиховог библијског и патристичког порекла, сагледавајући и њихову ширу заступљеност у химнографији. Рад истраживача даје посебан допринос на пољу српског иссихастичког и уопште средњовековног богословља.
Учесници су посебно интересовање показали према аскетским праксама античког света, посебно египатским, и њиховим односом према хришћанском посту. Указано је на то да хришћански пост у раном период није имао формативни карактер, већ је имао посебан развојни пут, те је отуда могуће говорити о развоју хришћанске аскезе. Посебну пажњу је привукла и тема античких крстионица, њиховог односа са јудејским традицијама, као и тумачења симбола који се у њима појављују у кључу старозаветних традиција.
На самом затварању, присутнима се обратио проф. др Предраг Драгутиновић, који је у својој завршној речи изразио дубоку захвалност свим учесницима скупа на њиховом доприносу. Професор Драгутиновић је истакао да је овај скуп од великог значаја за академску заједницу, те да по озбиљности може бити изузетно високо рангиран. Он је најавио да ће радови са овог скупа бити објављени у зборнику који ће изаћи у наредним месецима, што ће омогућити да резултати и закључци скупа буду доступни широј академској јавности.
Текст: М. Поповић
Фотографије: Н. Филиповић
