[ВЕСТИ] Канонизација једног српског библисте (02.10.2022)

У недељу, 2. октобра 2022., на Светој архијерејској Литургији у порти Саборног храма Светог Великомученика Георгија у Новом Саду, канонизован је блаженопочивши Епископ бачки Иринеј Ћирић (1884-1955), као и мученици пострадали у окупаторској рацији у Бачкој 1941-1942.

Пореклом из Сремских Карловаца, Иринеј – у свету Иван – Ћирић завршио је у родној Војводини Српску православну велику гимназију новосадску. Припадао је плејади богослова чије се утемељење у руским духовним академијама 19. века поклопило са нарочитим тамошњим развојем библистике. Вођен идејом о приближавању Речи Божије свакоме човеку, овај развој је подразумевао улазак у однос са богословским постигнућима у западном хришћанском свету, али и са изазовима које су она носила са собом. Тако је у Ћирићевом кандидатском раду на тему Књига Прича Соломонових као споменик старог јеврејског језика (1906), којим је он завршио Московску духовну академију, приметно ангажовано познавање западноевропских језика, то јест примена најновијих историјско-критичких истраживања на немачком, енглеском и француском језику у конкретном егзегетском раду.

Способност за самостални критички приступ тексту сматра се Ћирићевом најбитнијом научном цртом. Управо му је овладавање јеврејским језиком омогућило да до зналачке стилско-поетске анализе Прича Соломонових дође кроз самостални рад на извору. Иста интересовања упутила су га потом ка Катедри за семитске језике Филозофског факултета у Бечу, на којој је 1908. одбранио докторски рад на тему Књига пророка Авакума: литерарно-историјска студија. Као врсан познавалац семитских језика (не само јеврејског, већ и арамејског и арапског), латио се превода Светога Писма Старог Завета са старојеврејског на српски језик: преводи псалама из Часослова, Књиге пророка Амоса и Књиге пророка Захарије, који су сачувани у Богословском гласнику, блиски су духу древног језика, бивајући истовремено разумљиви савременом читаоцу.

И та интересовања потом нису престала. У периоду 1909-1919 предавао је Свето Писмо Старог Завета са библијском археологијом и јеврејски језик у Карловачкој богословији, објављујући низ радова у домаћим и страним часописима. Места првог професора Светог Писма Старог Завета на новооснованом Православном богословском факултету (1920) није се могао прихватити јер је претходно био изабран за епископа тимочког (1919-1921) и потом бачког (1921-1955). Заједно са још једним питомцем Московске академије, првим професором Новога Завета на ПБФ и потом епископом горњокарловачком Иларионом Зеремским (1865-1931), Ћирић је утемељио егзегезу у српској теологији и дао јој црквени идентитет. Према истакнутом старозаветнику и професору ПБФ Душану Глумцу (1899-1980), његови радови „на старозаветној богословској науци... означавају нову страницу у српској теологији", чему треба додати и Ћирићево учинковито бављење песништвом, сликарством и књижевношћу, дипломатским и међуцрквеним односима.

У лику канонизованог српског библисте Иринеја Ћирића богословско стваралаштво проистекло је из искреног и надахнутог прегнућа, и окренуло се служењу Цркви која је била погођена ратним страхотама. Служећи јој са истом преданошћу којом је приступао и библијској егзегези, епископ Иринеј је учествовао у свим животним недаћама пастве и исповеднички скончао од последица комунистичког насиља. Стога је и канонизација овог српског библисте обављена заједно са канонизацијом Мученика бачких. Нека његов пример осветљава путеве академске библистике и богословског стваралаштва, а његове молитве - узнете за све који се прихватају одговорног задатка тумачења Речи Божије.