Библијски институт

[ПОСЕТЕ] Предавања проф. др Мартина Мајзера на ПБФ 20-22.03.2018.

 

Библијска ризница: Септуагинта

Гостујући професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду недавно је био проф. др Мартин Мајзер са Евангеличког теолошког факултета Универзитета у Сарланду. Он је у оквиру своје посете одржао два предавања и један разговор са студентима ПБФ.

У уторак, 20. марта 2018. г. проф. Мајзер, један од водећих светских истраживача Септуагинте, у малом амфитеатру ПБФ одржао је предавање на енглеском језику под насловом „Однос Септуагинте и масоретског текста“. Присутни су имали прилику да сазнају занимљиве податке о разликама између овог превода Старог Завета на старогрчки језик и текста који су сачували јеврејски писмознанци и књижевници – масоретског (= МТ). Наиме, Септуагинта (= LXX), према легендарном предању превод седамдесеторице мудраца настао у време египатског владара Птолемеја II Филаделфа, заправо збирка различитих превода (неуједначених по квалитету и стилу, насталих у различитим периодима), на неким местима рефлектује текстуална предања која су другачија од масоретског текста (самарјанско Петокњижје, кумранске текстове, таргумске текстове итд.). Тако се негде текст Септуагинте слаже са текстовима пронађеним у Кумрану, али се не подудара са масоретским текстом, док се у другим случајевима преклапају кумрански и масоретски текст – насупрот тексту Септуагинте. Негде се разликује редослед поглавља или стихова одређених књига, а неке су књиге краће у верзији из Септуагинте – попут Књиге Пророка Јеремије која је краћа за шестину у односу на исту књигу из масоретског текста. Разлог за ова неслагања је то што су неки библијски текстови преведени на старогрчки премда њихова књижевна структура није била у потпуности заокружена и фиксирана. С друге стране, постоји и разликовање које се тиче канона – Септуагинта представља шири, александријски канон, који обухвата и неке књиге које не постоје у масоретском Старом Завету, уз поједина поглавља и додатне списе настале на грчком језику.

Поред разлика насталих због другачијих текстуалних токова које рефлектују масоретски текст и Септуагинта, у самом преводу седамдесеторице било је различитих приступа. Неке књиге преведене су квалитетније, а друге не; неке пак дословно (Пнз., Проп., 1–2 Цар.), а неке слободније (Пост., Изл., ИНав, Ис. итд.). Негде су преводиоци јеврејску реч у изворном тексту – записаном без вокала, без интерпункције, збијено ради уштеде материјала за писање – прочитали погрешно и у складу са нетачним читањем и превели, а на неким местима вршили су теолошке интервенције. Тако су у Септуагинти наглашавани монотеистичко схватање, Божије свезнање и свемоћ итд. На неким местима у овом преводу избрисани су помени божанстава попут Ваала или Молоха. „Синови богова“ из масоретског текста Пс. 28, 1 и Пс. 88, 7 постали су „синови Божији“ у преводу седамдесеторице; „господи“ (јеврејски елохим – множина) из МТ постали су „анђели“ у Септуагинти (Пс. 8, 6; 96, 7; 137, 1) итд. Према масоретском тексту ИНав. 23, 7 синовима Израиљевим забрањено је да се заклињу туђинским боговима, док им је у преводу Седамдесеторице забрањено да уопште помињу њихова имена.

С обзиром на то да је у јеврејском предању забрањено изговарати име Божије (Лев. 24, 16), преводиоци Септуагинте су или преписивали јеврејски тетраграматон, или су на оним местима где се он налази писали превод Кириос (= Господ). Проблем превођења божанске објаве из Изл. 3, 14 решен је на занимљив начин: јеврејска формула преведена је грчким Εγώ εἰµι ὁ ὤν – Ја Сам Онај Који Јесам (= Сушти). У погледу превођења назива за Бога уочљиви су различити преводилачки приступи. Тако се јеврејско ЈХВХ цебаот у преводу седамдесеторице среће као Господ над војскама (у Псалмима), као Пандократор (= Господ Сведржитељ) у Књизи Пророка Јеремије и у књигама дванаесторице пророка, и као Господ Саваот у Књизи Пророка Исаије. Метафорични називи за Бога као што су „Стена“ и „Сунце“ су пре изостављани него превођени; уместо „Стена“ преводиоци пишу „Бог“. У Пс. 83, 12 уместо „Бог Господ је Сунце и Штит“ из МТ, у Септуагинти читамо „милост и истину љуби Господ Бог“.

У свом предавању проф. Мајзер поменуо је и друге занимљиве податке у вези са старогрчким преводом Старог Завета до којих се дошло научним истраживањима, и навео низ занимљивих примера. Посебно су били интересантни његови чести осврти на рецепцију Септуагинте код патристичких аутора и на њихове егзегетске напоре, међу којима су нарочито илустративни били примери из дела православног библијског научника Теофилакта Охридског. Теофилакт је толико поштовао превод седамдесеторице, да је на једном месту прокоментарисао како је Матеј у свом Јеванђељу, писаном за Јевреје, упућивао на јеврејски Стари Завет, а не на оригинални старозаветни текст – текст Септуагинте.

У среду, 21. марта, у току преподнева проф. Мајзер је у просторијама Библијског института ПБФ одржао разговор са студентима на тему савремених истраживања Септуагинте. Разговор са професором вођен је на немачком језику, а преводилац је био студент Душан Орашанин. Професор из Сарланда представио је готингенско критичко издање Септуагинте, засновано на око 2.000 данас познатих манускрипта, те укратко изложио историју истраживања LXX, посебно представивши контекст настанка овог превода, његове особености, утицај који је он остварио као и његов однос са јеврејским предањем. У разговору са проф. Мајзером, кроз питања и одговоре студенти су имали прилику да се упознају са савременим истраживањима Септуагинте, планираним пројектима, те данашњим кључним ауторима и истраживачима из одређених ужих стручних области.

Нешто касније истога дана, у амфитеатру ПБФ проф. Мајзер одржао је предавање на тему ранохришћанског тумачења Старог Завета – почев од новозаветних тумачења, тумачења код гностика, преко раних отачких тумача, Оригена, Јевсевија Кесаријског итд. Језик овог предавања био је енглески, а на српски га је симултано преводио ђакон доц. др Здравко Јовановић. Предавач је слушаоцима указао на различите методе патристичке егзегезе – типолошки, алегоријски, литерарни. Занимљиво је што проф. Мајзер, будући евангелички теолог, којем као таквом с једне стране концепт Светих Отаца није близак, и који с друге стране, условно говорећи, из конфесионалних разлога не вреднује позитивно алегоријски приступ, сматра да патристички увиди обогаћују егзегезу и да су светоотачки текстови корисни за проницање у дубљи смисао текста. Посебна пажња у овом предавању била је посвећена одговору који су Оци Цркве понудили побијајући антихришћанске критике Старог Завета, нарочито у погледу његове моралности – на првом месту оптужбе философа Келса, Порфирија и цара Јулијана Апостате. Друга тачка фокуса била је практична егзегетска књижевна врста у форми питања и одговора, у хришћанском предању заступљена код тумача попут Псеудо-Атанасија, Анастасија Синаита, Максима Исповедника итд., наслеђена још од Филона Александријског. Проф. Мајзер се осврнуо на проблеме христолошке интерпретације Старог Завета који су представљали изазове за светоотачке ауторе. Као и на претходна два предавања, професор је одговарао на питања присутних – излазећи у сусрет домаћинима који су љубопитљивошћу малтене прелазили границе пристојности. То што је времена за сазнавање нових ствари и постављање питања било мало – премда су ова три предавања све укупно трајала више од шест сати – значи да је нашој средини потребно још сличних дешавања.

Срећко Петровић

Извор: Православље – новине Српске Патријаршије, бр. 1225

 

Предметни наставници и сарадници