[ФОТО/АУДИО] Предавање "Библија и књижевност" др Јасмина Ахметагић 08.11.2017.

Осмог новембра текуће године, у Дому омладине, предавање је одржала проф. др Јасмина Ахметагић. Тема предавања била је веза између Камија и атеизма, посматрана са аспекта интертекстуалности Библије и књижевног текста. На предавању, централно место није заузео Камијев опус у целости, већ романи Странац и Пад. Циљ предавања био је да се најпре покажу сличности које Ками, односно Камијеви јунаци имају са Христом, а потом и разлике, међу којима је главна та да су Камијеви јунаци-људи са грешком, док је Христос-савршени човек и, наравно-Бог.

Познато је да је Библија књига у књизи. Она је пример свих књижевних жанрова и као таква, веома лако проналази своје место у различитим медијумима међу реципијентима. Ипак, књижено читање библијског текста није примарни значај Библије, већ је то сам садржај текста Библије и намера аутора да одређену поруку саопшти људима. Ками је веома добро познавао библијски текст, што се може уочити, како из његових дела, тако и из чињенице да је докторску дисертацију радио на тему: Плотинов утицај на Св. Августина. Дела које Албер Ками ствара пре Другог светског рата, тичу се самих библијских мотива; наиме, он пише о греху, паду, нади, очекивању... За време рата, Ками пак изјављује: „Не верујем у Бога, али нисам атеиста“. Из ове две фазе, у Камију се осветљавају антиподи, које многи критичари карактеришу као спој Достојевског и Ничеа. Овакво поређење пре би могло Камија сврстати у религиозног мислиоца, него у атеистичког писца.

У роману Странац, главни лик је човек коме суде, јер је испалио четири хица у жртву. Име му је Мерсо и у роману је представљен као неко ко нема интроспекцију, нити увид у њу, већ све знање и утиске црпи из физичке стварности. Он живи без блиских веза са другима. Његов живот искључиво је телесни живот, а не онај који има одређени смисао. Мерсо је човек тренутка ситуацијски одређеног. Он доспева на суд, јер је убио човека, али тако како његов његов познаник, којег он одређује као пријатеља, не би то учинио. Мерсо све до тренутка злочина живи у складу са конвенцијама друштва и не наилази на осуду друштва. Оног тренутка када постаје убица, друштво га беспоговорно осуђује. Они који ће га осудити су верујући, религиозни људи. Главна тема на самом суђењу биће Мерсоов однос са мајком, који ће бити и главни аргумент за његову безосећајност и нечовечност. Наиме, Мерсо, мајку коју је послао у старачки дом , није сахранио са сузама и са уобичајеном и очекиваном патњом. Он после сахране одлази у биоскоп и проналази себи девојку. Ово је скандалозно за друштво у коме је лицемерство и мимикрија главн адут за међусобно поштовање. Истина је да Мерсоу друштво није дозволило да мајку сахрани онако како то сви чине. Ками је рекао да је Мерсо једини Христос којег заслужујемо. Откуда ово? Погледајмо у чему се састоје сличности између Мерсоа и Христа: Мерсо је као и Христос – нековенционалан, оне не суди другима, он чак ни себе не вреднује, као ни догађаје ни ситуације у којима се налази. Мерсо зна да је човек и зао и добар и зато не суди. Он закључује да сви људи подједнако вреде. Мерсо, као и Христос, пажљиво бира речи када их изговара. И Мерсо и Христос на самом суђењу доживљавају поруку гомиле, која одлучује о њиховим животима.

У роману Пад, главни лик је Жан Баптист Клеманс, који је сушта супротност Мерсоу. Наиме, Клемансова животна девиза је: „Судите да се вама не би судило“. Овакав став отвара нову дилему, која се тиче начина на који треба да се односимо према човеку. Али ово „треба“ свакако није конвенција, већ нешто што суштински одређује моје биће. Други је моје огледало. Централни догађај у овом роману је самоубиство једне жене која се баца у Сену. Кривица других је у томе што сви ћуте, нико не реагује. Нико не сноси законску одговорност, али сви су у етичком смислу саучесници, због одсуства реаговања. Ова се сцена, у преносном смислу, односи на страдања Јевреја у рату на која нико није реаговао. Камијева поента је у томе да покаже како човек инстинктивно, из природног страха, немо посматра туђе страдање и то је управо оно што не сме чинити, јер је он човек, а не животиња или било који елемент из природе који пуко постоји. Човек је одговоран јер има ум и слободу. Ками, као и Достојевски показује да смо сви криви за све. Са друге стране, деловање појединца задобија велику ролу, јер показује колико је велика моћ да својим животом утичемо на живот другога. Роман Пад је у целости једна парабола и у том смислу, јасна је веза са Новим заветом, у коме је парабола чест начин да пренесе поруку.

Ками је попут Кирилова-неверујући, али такав да у своме неверовању испољава далеко већу менталну обузетост вером, него ма који декларисани теиста. Ками, исцрпљен ратом и његовим ужасима, долази до тога да одбацује Бога, али не и саму могућност да верује. Зато сматра да се вредности остварују у историји-сада и овде, јер је будућност извесна. И своје јунаке позиционира с обзиром на овај став. Зато су они ти који имају ману тако одређени, насупрот Христу који је савршен.

Из само једног примера видимо колико је јака веза између Библије и књижевности. Чињеница је да се Бибилја може и мора довести у везу и са осталим дисциплинама људског промишљања. Натпис на улазу у Делфе: „Упознај самога себе“ даје нам путоказ нашег живота. Библија је књига у којој је записан одговор на ову смерницу. Она нам одговара на питање: ко је човек?

Аудио снимак предавања можете преузети овде.