АПОСТОЛИ СУБВЕРЗИВНЕ НАДЕ

ТАНАСИС Н. ПАПАТАНАСИУ 

Књига се може купити у просторијама института по цени од 500 динара. 

Предговор српском издању

Танасис Н. Папатанасиу, грчки православни теолог и публициста, дугогодишњи главни и одговорни уредник реномираног богословског часописа «Σύναξη», вишедеценијски просветни радник и вероучитељ у средњошколском образовању и однедавно професор на Високој црквеној Академији у Атини, у својој богатој списатељској историји објавио је мноштво есејâ, огледâ, монографијâ и научних радова, на различите богословске и друштвено-политичке теме.  

За разлику од српске јавности, којој је готово потпуно непознат, јер његови текстови нису до сада превођени на наш језик, Танасис Н. Папатанасиу је у братској Православној Јелади, а и шире, добро познат и признат као теолог и публициста који са лакоћом успева да својим читаоцима пренесе своје мисли на упечатљив и аргументован начин. Он је у црквеним круговима уважаван као изузетно образован теолог, док је у широј јавности стекао углед друштевно одговорног и ангажованог црквеног прегаоца који сопственим примером и животом убедљиво сведочи Христа у свету. То сведочење је присутно и уочљиво и у његовим текстовима кроз дубоку одговорност према онима којима се обраћа и онoме што изговара и зато његова реч привлачи посебну пажњу код читалаца и оставља упечатљив утисак и веома велики утицај на различите профиле људи.

Оно што нарочито карактерише и краси Танасисове текстове, с једне стране, јесте дубина богословске мисли која је увек актуелна, савремена, лишена сувишне цитатологије и преображавајућа, а са друге стране, живописан и лапидаран језик без компликоване и неразумљиве терминологије, тако да његов флуидни стил писања долази до потпуног изражаја. Управо такав стил и језик писања сврставају га у ред најоригиналнијих савремених православних аутора и богословских мислиоца. 

Још једна од важних карактеристика његовог списатељског ангажмана јесте чињеница да се он, на веома специфичан начин, хвата у коштац са савременим егзистенцијалним проблемима и другим „тананим“ темама и конструктивно улази у дијалог са текућим богословским струјама. Као истински и аутентични човек Цркве, он се труди да тим темама не приступа са идеологизованом острашћеношћу и са уверењем да поседује по сваку цену праве одговоре, него са циљем да отвори дискусију, било у виду дијалога или расправе, и да заталаса понекад монотону богословску стварност. Он се храбро, са великом дозом искрености и без икакве бојазни шта ће онај који чита његове текстове о њему помислити и какав ће суд донети, обраћа својим читаоцима, не либећи се да критички изнесе своје теолошке ставове, који нису увек свима пријемчиви и који понекад бивају повод за „жустре“ полемике и дискусије. 

Танасис Н. Папатанасиу у својим текстовима нарочито наглашава чињеницу да Црква и теологија у савременом друштву заузимају веома важну улогу и да стога није могуће, ни на који начин, искључити хришћанске вредности из контекста живота савременог друштва. У том смислу, он инсистира на томе да Црква мора да прати савремене токове и категорички тврди да би мисионарска делатност Цркве имала успеха у савременом друштву, њена теологија не сме да се смести у културни вакуум који ће игнорисати актуелне философске и друштвене трендове и да се сведе на пуко понављање традиција из прошлости, него да најпре преиспита и актуализује, а потом, осмисли и реализује своју мисију у савременом контексту. Традиционалистички и фундаменталистички  покушај „повратка Оцима“, по његовом мишљењу, пружа веома мале изгледе Цркви да њено Предање поново задобије изворну животворност. Да би теологија Цркве у постмодерном друштву поново постала приступачна и веродостојна савременом човеку, она мора да се отвори према свету и да изнова преиспита и реинтерпретира библијску и патристичку традицију.

То наравно не значи да Црква не треба да се ослања на своје поуздано Предање и да му буде верна! Напротив. Паптанасиу наглашава да је Предање Цркве управо то које је, упркос свим изазовима кроз векове, успело од почетка до дана данашњег да сачува и пренесе фундамент хришћанске благе вести и поруке спасења. Дубока укорењеност у православној традицији, на коју се веома често позива, а уједно и истанчана суптилност у поимању савремености и нових дискурса, помажу аутору да пружи адекватне и насушно потребне одговоре на изазове савременог академског богословља. Свестан је да било каква апсолутизација само неких од димензија црквеног догађаја, као на пример литургијског живота и евхаристијског богословља, води неизбежно ка погрешном разумевању правог битија Цркве и ка томе да се њени други важни аспекти, као што су мисија, солидарност, друштвено дело и човекољубље, у потпуности пренебрегавају. Ако се, пак, то деси и црквени живот изгуби свој мисионарски дух, онда је у објективној опасности да се сведе на обични ритуализам и мистицизам. 

Књига Апостоли субверзивне наде. Црква и сведочаснтво, дело, изненађење, као што се већ из самог наслова може наслутити, је по много чему упечатљива и оригинална књига. Она представља збирку богословских излагања и научних текстова, који су производ ауторових вишегодишњих истраживања и промишљања на различите актуелне теме, који су изабрани и обједињени за ово српско издање по свом садржају и упечатљивој богословској тематици. У седам одвојених и засебних текстова аутор промишља о најзначајнијим темама хришћанског живота и вере. 

У уводном тексту „Црква као мисија. Критички осврт на литургијско богословље о. Александра Шмемана“, предмет ауторовог интересовања јесте покушај да се критички расветли богословски допринос једног од највећих теолога двадесетог века, блаженопочившег оца Александра Шмемана, на кључну савремену богословску тему, артикулисану кроз дилему: „да ли мисионарење представља суштински/интегрални елемент догађаја Цркве, или је напротив од другостепеног значаја?“. Аутор износи богато предањско и светоотачко искуство у којем се недвосмислено потврђује да Црква не постоји за себе саму, него да сâмо њено постојање представља мисију. Црква мора да буде мисионарска уколико жели да буде доследна свом позиву да буде Црква, јер „отвореност према свету није просто производ црквеног живота, него конститутивни елемент идентитета Цркве“. Другим речима, „Црква јесте мисија; није да мисију има као да је једно њено биће, а нешто друго – очито од другостепеног значаја – њена мисија“. Танасис Н. Папатанасиу наглашава да се у мисли оца Александра Шмемана на језгровит начин излаже православно еклисиолошко схватање да Црква поседује динамички, а не статички идентитет, и да се мисионарско отварање Цркве према свету одређује као разлог постојања Цркве, а не да се говори просто о Цркви у мисији, него и о Цркви као мисији. По њему, мисија је органска потреба и задатак Цркве у свету и истински смисао присуства Цркве унутар историје. То, наравно, не значи да је мисија опречна есхатолошкој природи Цркве, него напротив, да је њено пројављивање унутар историје.

У другом тексту „Иконе Царства. Неки невидљиви Кавасилини ставови и нека искушења нашег евхаристијског богословља“ аутор покушава да расветли једну конкретну тему Кавасилиног литургијског богословља у контексту различитих друштвених примена, а никако да прикаже портрет светог Николе Кавасиле, нити да процењује целокупно његово дело. Аутор покушава, на основу Кавасилиних текстова, да укаже на чињеницу је погрешно одређење Евхаристије као једине иконе  Царства и јединог одлучујућег елемента црквеног бића, а на уштрб свих других важних елемената црквеног живота, јер су и они итекако важни и пресудни за идентитет Цркве. Папатанасиу не оспорава и не доводи у питање богословску важност и значај Кавасилиног „поистовећавања Цркве са Евхаристијом и чудесног поимања Евхаристије као иконе Царства“, међутим, он сучељава своје увиде са овим „евхаристоцентричним“ тезама и износи став да „служење (διακονία), солидарност и делатна љубав унутар историје представљају одлучујући елемент природе Цркве и икону Царства!“ Другим речима, Царство се иконизује у делима човекољубља, а Христос ће у свом Царству бити домаћин који служи. Они који социјалну димензију бића, живота и мисије Цркве минимализују или, још горе, поричу у име Литургије и њеног евхаристијског етоса, они потпуно превиђају чињеницу да се социјална делатност Цркве одувек одвијала и одвија као наставак и као неотуђиви саставни део њене Литургије, њеног богочовечанског начина постојања, живљења, делања, даривања и саможртвовања за живот и спасење света. Стога, „Тајна брата не сме да се пренебрегава или потцењује, јер она као делатна љубав, нити се супротставља Евхаристији, нити пак представља само једну од њених последица, него је она њен саставни део“.

У трећем тексту „Изгубљени у етици. Ставови савремене православне теологије“, аутор покушава да расветли појам етике и етоса у Цркви и да на систематичан начин проучи ставове православне теологије кроз различита теолошка струјања, нарочито на грчком говорном простору, од 60-их година прошлог века па све до данас. Папатанасиу на самом почетку, зарад јаснијег и прецизнијег истраживања православног гледишта, схематски разлучује одређене проблеме који „упорно прате и подривају срж хришћанства и еванђелски опит“. С тим у вези, он те проблеме сврстава у две групе: „у сталне и новије“. Под сталним подразумева: а) „религиозно православље“, или „побожност без трошења“, „које је литургички и догматски беспрекорно, али је одвојено од старања за другог, и од солидарности са нејаким“; и б), „уверење да заповести имају вредност саме по себи“ у којем се „етика теоретски темељи на вољи Божјој, али се у пракси заповест одваја од живог Бога и од покушаја успостављања срдачног осноса између човека и Бога, те се сматра спасоносном сама по себи. Тако њено држање лако прелази у сигурност самооправдавања. Таква етика се може назвати „морализам, објективна етика, формалистичка етика“. Под новијим проблемима аутор подразумева све појаве које су настале „под утицајем просветитељства и, конкретније, кантијанизма на пољу теологије“. Под кантијанизмом аутор подразумева утицај Кантове „аутономне етике“, која се самоутемељује на природном праву и савести и која је потпуно „независна од Откровења, вере Цркве и живота заједнице“, на православне теологе. За разлику од хришћанске етике која сматра да је „Бог извор етике и покушава да ослушне Његов глас“, теолошки кантијанизам је у „великој мери настао као покушај да се људски живот ослободи од догматских сукоба који су грубо раскомадали западне заједнице, а окончава се формирањем етике независне од хришћанског идентитета“. Основни циљ овог текста јесте да истражи, у делима православних теолога (Х. Андруцоса, А. Макракиса, М. Фарандоса, светог Нектарија Егинског), однос између догмата и етике или кантијанизма, и да дође до одговора да ли постоји међу њима ривалитет или синтеза. С тим у вези, Танасис карактеристично наводи да не искључује чињеницу „да теолози који су изразили кантијански говор нису подржавали независност моралног закона од Бога, него су покушавали да подвуку богоданост моралне савести свих људи (хришћана и не хришћана), као што то чини апостол Павле“. Нарочиту пажњу и интересовање аутор придаје двојици најзначајнијих савремених богословских мислиоца, Х. Јанарасу и Митрополиту пергамском Јовану Зизиуласу. И поред чињенице да се не слаже у потпуности са њима по свим питањима, Папатанасиу карактеристично констатује да је Х. Јанарас „задао одлучне ударце морализму, формалистичкој, фарисејској и јуридичкој етици. Подвукао је личну одговорност као преузимање ризика, насупрот формалној етици нагласио је љубав као пуноћу закона и чврсто је везао свакодневни живот са онтолошким преображењем које припрема догађај Цркве“, док је Зизијулас задао „значајан ударац аутономизованој и јуридичкој етици и дао изузетно значајне основе за развој снажне хришћанске етике“.

У тексту „Бог који страда, Бог сапатник“ аутор на аутентичан и богословски компетентан начин обрађује суптилну догматску проблематику везану за Богочовечанско искуство патње, Тајну Христове смрти на Крсту, и Његово учешће у човековом искуству бола, страдања и апсурда. Имајући у виду комплексност задате проблематике као и тешкоће које произилазе из покушаја да се проблему приступи из више углова, аутор своју студију започиње карактеристичним одломком из књиге Елиезера Визела „Ноћ“, у којем се описује „затеченост и безизлазност пред апсолутним злом. Раздирућа затеченост која рађа питање: Шта чини Бог пред неподношљивим болом и непојмљивом неправдом? Напросто посматра?“. Папатанасиу констатује да је реч о чувеном питању теодицеје: „Како усагласити преовладавање зла у свету са постојањем Бога који је сведобар и свемоћан?“. Ово питање, по ауторовом дубоком уверењу, може да поникне само из дубоког религијског искуства и може да га постави само „човек који верује у Бога и коме Бог недостаје“. С тим у вези, Папатанасиу сматра да и поред безброј покушаја кроз историју, да се на ово питање адекватно одговори, ипак „колико год тај одговор био компактан, остаје, преко сваке теолошке рационализације, нешто потпуно неиздрживо: да неизрецива бол галопира неометано, а Бог као да немо прати агонију жртава“. Једини могући одговор на ово питање се свакако налази у чињеници да је Бог „и премда је имао имао власт да не умре, Он умире смрћу с најекстремнијим карактеристикама: смрћу болном, понижавајућом и напуштен. Зашто? Зато што је то људско стање. Да је Христос умро другом смрћу, тада Његово очовечење не би било потпуно. Не би примио пуноћу човека, крајности људског живота, бездан нелогичности која мучи човека. Христос је вољно узео на себе трагичност, да би у њој отворио простор који она сама по себи нема. Ако се трагичност не сусретне са самим Богом, ако њен унутрашњи простор не постане живот Божји, тада ће трагичност бити крај свега“. Повод за настанак овог текста била је књига чувеног немачког протестантског теолога Јиргена Молтмана „Распети Бог“, чији је наслов изазвао узнемиреност код појединог броја „благочестивих“ хришћана, до те мере да су је сматрали „светогрђем“, уз констатацију да се у богословском језику Цркве нигде не говори о распетом Богу: „Распет човек да, распет Бог никада!“. Инспирисан овом проблематиком Папатанасиу покушава, кроз бројне химнографске и светоотачке текстове, да укаже да предивна православна химнографија на идентичан начин, као и Молтманова књига, говори о „распетом Богу“. С тим у вези, Папатанасиу наглашава, када се богословствује о Тајни Крста и Христовог страдања, неопходност увида у православно догматско учење о ипостасном сједињењу двеју природа, божанске и човечанске у личности Христа. „То значи да је Христос једна ипостас, једна личност, са две природе. Дакле, на Крсту је страдао Богочовек – не просто неки човек по имену Исус. Тако је, на тајанствен начин, сам Бог учествовао у болу и страдању, а да истовремено није дошло до измене Његове божанске природе. То је непојмљива тајна која међутим остварује пуноћу Бога, али и Његово истинско учешће у историји“. Сходно томе, „богострадање ове врсте (православни теопасхизам) се тиче Христове личности. Бог Син је живео страдање, јер је Он тај који се очовечио.... Оци су, на пример, инсистирали на томе да онај којег је родила Богородица није био људска ипостас, него сами Бог Логос (друго лице Свете Тројице), чија је људска природа од прве секунде била нераздељиво сједињена са Његовим божанством. Управо се са ове тачке гледишта Пресвета назива Богородица, а они који су разапели Христа називају се богоубице“.

У петој студији „Од лица Твога где ћу побећи? (Пс 138, 7). Православна потврда деловања Божјег изван канонских граница Цркве“, аутор богословски промишља и покушава да одговори на постављено питање о Божјем непрестаном спасоносном деловању, унутар и изван канонских граница Цркве, питању које је одувек, у различитим историјским контекстима, привлачило пажњу великих богослова и Учитеља Цркве. Питање гласи: „шта ће бити са онима који нису постали њени чланови или их није дотакла њена проповед?“. За Папатанасиуа одговор је једноставан и јасан, под једним условом, да прихватамо као основни критеријум нашег полазишта и размишљања, љубав и милост Божја, а он гласи: „на различите начине, очигледне или невидљиве, Бог дела увек и свуда, сусрећући се са свима и позивајући све у своје Царство. Ко се, пак, одазива и како, за људе остаје отворено питање“. И поред овако јасног и експлицитног одговора, који је по аутору, требао током историје да се још више теолошки развије, он је из непознатих разлога пренебрегаван, а као резултат таквог приступа имамо чињеницу да је „преовладала институционална теологија која с једне стране Цркву поима као организам који окружује Христа, док с друге стране Духа Светог посматра као нуспроизвод Христа, дакле само као нешто што следи Христу и чиме Он руководи, делећи га члановима Цркве“. Такав приступ сагледавању ове теме довео је  до „злогласног“ и скученог „христомонизма“ који је западну теологију довео у озбиљан ћорсокак. Основни задатак који стоји пред Црквом, како сада тако и у будућности, јесте да на најбољи могући начин, по узору на патристичку традицију, не релативизујући хришћанску јединственост, формулише своје теолошке исказе који прихватају деловање Бога у целом свету. У кључном делу ове студије, аутор износи богословске ставове светог Николе Кавасиле и погушава кроз њих да одгонетне на који начин се прожимају „унутарцрквено“ и „изванцрквено“ Божије деловање у свету. Пажљивим ишчитавањем Кавасилиних текстова може се јасно уочити да је, и поред чињенице „да Кавасила сматра да нико ко није постао пуни члан видљиве Цркве не може да буде спасен“, ипак, његов „хоризонт био шири, управо зато што је прихватао да Бог делује на изненађујуће непредвидиве начине“. Другим речима, „Кавасила говори о људима који су сусрели Христа и који су се утеловили у Његову Цркву, а да се притом нису канонски крстили, нити имају било какву стварну везу са институционалном Црквом: нису крштени у оквиру неке заједнице, није их крстио канонски свештеник, нису крштени у води, и штавише, никад нису учествовали у Евхаристији која се препознаје као суштина Цркве!“ Према томе, свети Никола Кавасила, „црпећи своје богословско надахнуће из ових мучеништава, настоји да покаже да Христос делује на видљиве и на невидљиве начине у најмрачнијим забитима људске стварности, на пољима најтврђих порицања, и да сваки човек представља предмет Божјег старања“.

У шестом тексту „Лепота ће разорити Цркву?“, аутор кроз једно провокативно питање покушава да разобличи и оспори све увреженије мишљење и убеђење, које заступа велика већина православних богослова, „да истина говори кроз блиставост и лепоту, и да лепота сама по себи упућује на Бога и у садашњости пројављује славу Есхатона који ће доћи“. У тексту се на веома интересантан начин дефинише однос према лепоти, али и релативизација лепоте кроз њену двозначност. Закључак је да лепота не постоји као категорија сама за себе, већ увек у односу на друге и да самим тим лепота може да буде повод за славословље, али и узрок човековог пада. Питања која себи аутор поставља, и на која у наставку даје одговоре, тичу се једнозначног тумачења лепоте из којег проистичу појмовне нејасноће и противречности типа: „како може неко ко је апсолутно зао и непријатељ истинитог да прихвата нешто естетски лепо, како је могуће да се естетски лепо досеже кроз нехуманост и неправду, или како може један прљави грбавац да има прелепу душу!“ Његов основни циљ јесте да се конфронтира свакој врсти идеализације лепоте, а не самом појму лопоте. Папатанасиу, такође, наглашава да се двозначност лепоте на теолошком плану манифестује углавном због пренаглашеног инсистирања на величанствености Литургије као пројаве славе Есхатона. Наравно да ову чињеницу нико не оспорава и не доводи у питање, него је питање који је најадекватнији и најисправнији начин да се та слава изрази кроз лепоту која неће бити разарајућа по Цркву. По његовом мишљењу од пресудне помоћи у проналажењу исправног начина јесте „прихватање да величанственост није једнозначна. Превише богата и луксузна величанственост (макар се радило о златним предметима недостижне уметничке израде и о луксузу нетакнутом кичем) може да упућује и на ствари које су понајвише антиесхатолошке: на израженије присуство овосветског, на метафизичко благосиљање богаћења, моћи, духа овога века. Лепота која ће упућивати на ово, да, лепота је која разара Цркву“. Папатанасиу закључује своје размишљање веома снажним речима: „Основно питање није шта пружа лепота?, него која лепота? А ривалитет није само између лепоте и ружноће, него и између лепоте и лепоте. Лепа лепота је она која изражава љубав и служи јој. Ружна лепота је она која простор испуњава наочитошћу и величанственошћу на такав начин да заправо не оставља места ни за шта и ни за кога другог. Таква лепота може разорити Цркву! Лепа лепота је друга, она која на скроман начин отвара простор, постаје домаћица и даје предокус крајње лепоте, тријумфа гостољубиве радости“.

Коначно, последњи текст „Монаси као апостоли субверзивне наде“, је текст који је дао наслов овом зборнику. У овом заиста прелепом и оригиналном тексту, аутор покушава да рекапитулира фундаментална начела хришћанског учења и основне захтеве хришћанског живота и да нагласи да се она тичу свих хришћана, а не само монаха. „Оно што у великом степену одређује послање монаха јесте заједнички призив, призив свих чланова Цркве и њихова верност субверзивној нади. Суберзивној, не у смислу револуционарне силе, него иновативног начина живота“. Управо то и јесте циљ монашког послања „да подсећају на заједничку дужност и на еванђелске заповести које су упућене свим верницима“. Папатанасиу наглашава да се суштинска разлика између „хришћана и нехришћана може сажети у једну реч: нада. И то не нада уопштено, него конкретно хришћанска нада, која се коренито разликује од световног оптимизма, који је у суштини уверење да се историја детерминистички креће ка позитивном исходу. Хришћанску наду, напротив, не рађају унутарсветски фактори. Она извире из деловања живог Бога у свету и историји, деловања које рађа нешто сасвим ново што свет сам по себи не може да породи, и тиме га оплемењује“. Другим речима, хришћанска нада није физичка емоција, оптимистичко размишљање, она није плод наших напора и подвига, него најдрагоценији дар Божји који се даје човеку, и која нам пружа исправан поглед на свет и открива нам смисао живота и постојања. Међутим, на тај дар човек није претплаћен, него на њега мора да одговори кроз слободан пристанак и кроз активно практиковање хришћанског начина живљења. Управо зато што није од света, него долази споља, свише, хришћанска нада опстаје и када се сваки овосветски оптимизам руши. 

Папатанасиу истиче да и поред чињенице да хришћани имају наду, они ипак не познају коначни исход свог пута и због тога се целокупни хришћански живот у основи чини хазардним, нарочито када имамо у виду да Христос у Еванђељу „одлучно оспорава овосветске критеријуме који, како се претпоставља, поуздано одређују шта представља успех у животу“. За аутора, „не постоји ништа субверзивније од уверавања Господа да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мт 19, 30), штавише, да ће се многи који су остварили најбожанственије подвиге (који су проповедали у име Христово и изгонили демоне Његовим именом), на крају показати као делатници безакоња, непознати Ономе на чије су се име 'успешно' позивали (Мт 7, 22-23)“.

На другом месту, аутор наглашава да је „хришћанска нада врло субверзивна, превратничка, те стога неподношљива за наш буржоаски менталитет. Хришћанска нада је субверзивна пре свега зато што позива људе на преиспитивање и покајање, што захтева вољност за самокритику и преусмерење, далеко од ушушкавања у самооправдавање. Истовремено преокреће поредак овог света. Позива човека да не даје своје поверење великашима, да се не ослања на сигурност коју пружају сродство и порекло, да радије прашта него да се свети, да скромне и неповлашћене прима као оне који су по преимућству сведоци истине, да величанствена достигнућа сматра за ђубре уколико нису прожета љубављу, да солидарност поставља изнад теоретског Православља“. Монаштво се појавило у оквиру Цркве на историјској сцени као покрет лаика, као својеврстан бунт према свету, а никако као бексто из света. Монаштво се појавило као пророчки покрет који треба да подстакне све хришћане на буђење и да их подсети на њихов позив и призив, који није лак и који ћесто ни сами хришћани нису кадри да га поднесу. „Да, хришћанска нада је по дефиницији субверзивна: скандал и саблазан (1Кор 1, 23), и то не само за хришћански свет“.

Књига која је пред нама је плод заједничке креативне иницијативе професорâ, асистенатâ и научних сарадникâ катедре за библистику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и појављује се у оквиру пројекта Библијског института ПБФ-а у Београду. Ову прилику користим да најтоплије заблагодарим свим колегама са Библијског института на колегијалној подршци. Посебну захвалност дугујем колеги и пријатељу проф. др Предрагу Драгутиновићу на несебичној помоћи и подстреку који је од самог почетка пружио овом пројекту, како би се успешно привео крају. 

Књига Апостоли субверзивне наде, професора Танасиса Н. Папатанасиуа засигурно представља велики благослов за нашу помесну Цркву и дубоко смо убеђени да ће ова публикација, својим богатим библиографским референцама и дубоким богословским идејама, бити вредно штиво за ширу српску јавност. Поред тога, најискреније се надамо да ће представљати озбиљан допринос у сагледавању важних црквених и богословских тема и да ће подстаћи све читаоце на плодотворно и одговорно размишљање о будућности Цркве. 

Неизмерну захвалност изражавам свим људима који су допринели, на разне начине, да ова књига угледа светлост дана. На крају, изражавам најтоплију захвалност господину Танасису Н. Папатанасиу који је дао сагласност да се његови текстови преведу и објаве у зборнику Апостоли субверзивне наде. 

О св. Григорију Богослову 2018,

Доцент др Драган Радић