Библијски институт

[ТЕКСТ+ФОТО] Међународна DAAD конференција

"Сагледавања „религијски другог“ у светим списима [Библије и Кур'ана] и њихове импликације за формирање јавне комуникације"

 

У последњем кварталу 2016. године, на иницијативу Библијског института ПБФ, започета је сарадња са Катедром/Институтом за хришћанску публицистику Фридрих-Александер Универзитета Ерланген-Нирнберг у Немачкој (FAU Erlangen-Nürnberg из Немачке). Сарадња је резултирала партнерством на изради на пројекта под  називом Deutungen der/des „religiösen Anderen“ in den Heiligen Schriften und ihre Implikationen für die Gestaltung der öffentlichen Kommunikation (Сагледавања „религијски другог“ у светим списима [Библије и Кур'ана] и њихове импликације за формирање јавне комуникације). Због учинковитости и продубљивања сарадње, пре свега на нивоу међурелигијског дијалога у региону, као партнер на изради пројкта прикључио се и Факултет исламских наука из Сарајева (ФИС) и Православни богословски факултет Универзитета у источном Сарајеву. Пројекат је пријављен на конкурс намачке фондације DAAD (Deutscher Akademischer Austauschdienst) у оквиру Ost-West-Dialog: Hochschuldialog mit den Ländern des westlichen Balkans. Пројекат је прихваћен у фебруару 2017. и одлука је да буде финансиран у целини од стране DAAD. 

Први сусрет на тему Сагледавања „религијски другог“ у светим списима [Библије и Кур'ана] и њихове импликације за формирање јавне комуникације одржан је у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду од четвртка 02. до недеље 05.11.2017. Програм конференције можете погледати овде. Сва излагања биће објављена у зборнику наредне године, а аудио снимци предавања и дискусија су у припреми. Изабране фотографије можете видети испод, а комплетну галерију на званичном фејсбук профилу Библијског института

У амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду у четвртак 2. новембра у 10 ч. отворен је међународни и међурелигијски симпосион  на тему Тумачење религијски „другог“ у Светим списима и њихове импликације за формирање јавне комуникације. Носилац овог пројекта је Катедра за хришћанску публицистику факултета „Фридрих Александар“ Универзитета у Ерлангену, а остварен је у сарадњи са Православним богословским факултетом Универзитета у Београду, Факултетом исламских наука Универзитета у Сарајеву и Православног богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи. Будући да је идеја да се по један симпосион одржи у свакој од земаља учесница са Западног Балкана, нашем факултету припала је част да својом организацијом  отвори први симпосион и тако постави смернице његовог  даљег развоја.

Симпосион је отворио декан факултета домаћина проф. др Предраг Пузовић својим говором о значају религије за савременог човека и неопходности међусобне религијске комуникације. Затим се присутнима обратио проф. др Аид Смајић, представник Факултета исламских наука, др Ирена Целтнер-Павловић из Ерлангена и проф. др Предраг Драгутиновић, представник Православног богословског факултета и коодринатор пројекта за симпосион у Београду. 

Након свечаног отварања, одмах се прешло на прву сесију на тему Религисјки „други“ у Старом Завету. Учесници ове сесије били су проф. др Родољуб Кубат, професор  на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву. Професор Кубат је  своје излагање засновао на размишљањима о религијском „другом“ на основу Књизи пророка Јоне. Наиме, религијски „други“ у овој књизи недвосмислено су морнари и Нинивљани, који се на концу, понашају моралније од Јоне. Стога је дакле имплицитна порука овог списа да се Бог не може сместити у националне оквире нити се пак Његово присуство у свету манифестује само у оквиру неке (по било ком основу) привилеговане групе. Бог је милостив и прихвата сваког ко се искрено каје и окреће Њему. Основна порука која провејава кроз цео старозаветни канон, снажно је наглашена у овој књизи: мој ближњи = моја религиозност. Реплику од 15 минута на ово излагање је, потом,  имао проф. др Владислав Топаловић. Он се осврнуо на примере погрешне интерпретације ове књиге које су довеле до нетрпљивости управо религијског „другог“, у историји најчешће манифестоване кроз различите видове антисемитизма. С тим у вези, он је истакао да је изазов данашњих теолога да у мултирелигијском свету нађу исправну егзегезу ове књиге. У другом делу сесије говорили су Ненад Божовић, асистент на Катедри за Стари Завет и проф. др Менсур Хусић, професор на Факултету исламских наука у Сарајеву. Тему религијског другог ас. Ненад Божовић обрадио је кроз Књигу о Рути. Он је истакао да је ова књига изванредан пример тематизовања „религијски другог“ у Библији. Главни лик књиге је Рута која је у вишеструком смислу „она друга“ у односу на уобичајене библијске ликове – Израиљце: она потиче из другог народа, друге религије, она је избеглица и удовица. Подвучен је и значај овог списа за савремени контекст када се читава Европа сусреће са таласима избеглица са Блиског истока, међу којима је много жена, од којих су неке и удовице. Реплику на ово имао је др Менсур Хусић, који је својим излагањем завршио прву сесију. Он је нагласио да је сваки човек непоновљив и највиша је Божија креација и као таквом треба да му приступамо.

Назив друге сесије био је Религијски „други“ у Новом Завету. Ову сесију својим излагањем на тему „Милостиви Самарјанин (Лк 10,25-37)“ отворио је др Владан Таталовић. Објаснивши „перспективу пролазника“ и „перспективу жртве“ у параболи, он је истакао да истинско прихватање религијског другог подразумева иступање из сопствене самодовољности и сигурности  (па и религијске) али и прихватање помоћи са неочекиване стране, што има посебну тежину када се узме у обзир друштвени контекст Балкана. Главни критеријум је љубав која превазилази националне, религијске и родне оквире. Петнаестоминутно излагање као одговор на претходно имао је Мухамед Фазловић, асистент на Катедри за херменеутику, Факултет исламских наука у Сарајеву. Он је напоменуо да је толеранција увек трпљење другог и да она, временом, треба да прерасте у истинско прихватање другог и другачијег. Осврнувши се на контекст Балкана, рекао је да је религијски други на Балкану заправо комшија, те да нам је ближњи заправо онај физички најближи. Учесници другог дела сесије били су проф. др Предраг Драгутиновић и др Орхан Јашић. Професор Драгутиновић је истакао да је његово излагање „Тешко вама, књижевници и фарисеји (Мт 23)“ инспирисано конкретним питањем: како се осуде јудејских религијских ауторитета односе према извесним текстовима Беседе на гори (Мт 5–7)? Како то да у једном те истом тексту имамо позивање на безрезервну љубав према свим људима, на неосуђивање, на љубав према непријатељима и онима који нас гоне, и један говор који осуђује и наговештава суд над једним народом (Мт 23)? Закључак јесте да је осуда изречена у Мт 23 заправо критика извесног типа религиозности (формалистичког и ексклузивистичког) кроз призму заповести о љубави. Затим је др Орхан Јашић у својој реплици нагласио важност дијалога који, уколико се не испоштују разлике, лако може проузроковати лицемерје. Да би истински дијалог постојао, мора се прихватити постојање разлика, јер се на тај начин ствара истинско поштовање других. Његовим кратким и садржајним излагањем завршена је друга сесија. 

Након паузе, уследила је и трећа сесија под називом Религијски „други“ у отачкој традицији. Тој теми проф. др Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету „Св. Василије Острошки“ у Фочи приступио кроз излагање под називом „Старозаветна теологија рата и отачка интерпретација. Шта данас можемо да научимо из отачког приступа старозаветним текстовима?“.

Након његовог предавања и кратке паузе, уследила је пленарна дискусија коју су усмеравали др Lars Allolio-Näcke, професор на факултету „Фридрих Александар“ Универзитета у Ерлангену и Данило Михајловић, асистент на Катедри за Стари Завет . На тај начин, сви учесници су се осврнули на реферате све три сесије и добили прилику да разјасне могућа спорна места.

Други дан је започет темом „Аспекти религијске комуникације“ где је у раду проф. Ј. Хаберер истакла да хришћанско новинарство треба да преноси веру и да се апологетски медији брину о занемареним људима у друштву. Хришћанско новинарство је глас немих. Занимљиво је да је божански задатак Цркве да комуницира и делује путем медија и да тиме поставља важна етичка питања и даје важне етичке одговоре. Црква је кућа медија и комуникације и након Другог светског рата Протестантска црква је чувала слободу информисања и то је врло успешан модел који се као пример користи и данас. Након тога на тему „Монотеизам, насиље и јавна сфера“ говорио је др Ларс Алолио-Нек (PD. Dr. Lars Allolio-Näcke) и у свом раду је истакао да су важна објашњења питања слободе, толеранције и поштовања у историјском и друштвеном контексту. Такође препознаје да многи људи нису позвани на толеранцију и поштовање и тада први корак једне државе мора бити реаговање од стране државних власти и институција како би се људи ослободили јавног страха. За ослобађање од страха је неопходан искрен дијалог са свим својим експресијама. Толеранција јесте прихватање другости и то велики изазов данашњице који са собом носи општу добробит на нивоу једног друштва. На тему „Кризна и ратна комуникација из комуниколошке перспективе „ говорила је проф. др Ирена З. Павловић и нагласила је да је најпре потребна самокритика медија. Истакла је да медији могу бити и креатори нових ратова и да је због тога неопходно мировно научно истраживање као начин приступа медијима. Мировно новинарство са собом носи ненасилна решења и конфликти су позитивни, а исход добар. Оријентисано је према миру, истини, откривању пропаганде и залаже се за корисну перспективу. Користи се као превенција против насилних сукоба. Међутим, ова врста новинарства тражи своје место у свету, јер доба светског мира још увек није настало.

Друга сесија је била посвећена теми „Цркве и верске заједнице у медијима“ где је модераторкиња Јелена Јорганчевић Кисић отворила тему констатацијом да је Црква динамична и да је њен приступ приступ који се мења. У разговору са гостима, Александром Гајшеком, Јеленом Чалијом, Момиром Турудићем, и Андреом Јовановић запажено је да медије треба да имају лепе, вечне и племените идеје. Искуство у медијима је битно и битан је пут који нас усмерава. Новинар мора да зна да његова јавност није само веран народ и мора увек бити опрезан у начину комуникације. Општа атмосфера доноси плодове у зависности од индивидуе. Медији су једна врста инфраструктуре.

Трећа сесија је праћена темом „Улога Цркве у јавној комуникацији“ у којој је модератор проф. др Драган Радић у разговору са гостима, митрополитом загребачко – љубљансим Порфиријем Перићем, надбискупом београдским Станиславом Хочеваром и проф. др Дарком Ђогом нагласио да Црква мора говорити данашњем времену. Црква мора одговарати разумљивим језиком јер је по својој природи створена за давање и пружање онога што ми као људи носимо у себи. Она мора бити отворена свету својом динамичном природом. Мора да да јасну и недвосмислену информацију као одговор и увек мора бити активна на свим пољима. Црква подразумева мисионарску делатност и треба да својим адекватним ставом даје решење за опште добро. Она мора да има континуирани дијалог са медијима без обзира на публицитет.

Она мора да сведочи оно што је истинито и треба да пробуди интересовања људи, али да не одступи од љубави. Језик цркве не сме бити конфесионалан и политички, већ синергичан у потрази за истинитим добром у друштву. Језик треба бити такав да се заузима за живот једног појединца, а онда и читаве заједнице и друштва. 

У суботу, 4.новембра, одржан је још један састанак, на ком су учесници имали прилику да направе кратак осврт на оно о чему се говорило у току претходна два дана, као и добру прилику да разјасне могућа спорна места.

Марина Ћакић, студент Православног Богословског факултета, укратко је подсетила учеснике о чему је било речи првог дана овог симпосиона, затим је студентима поставила задатак на ком ће подељени у две групе одговорити на питање које гласи „Може ли постојати истински дијалог без самокритичности?“. Одговор студената био је опширан, али су се сагласили да стварни дијалог би требало да прати опширна критика друштва и институција. Надаље, споменули смо темељиту наобразбу којом би морали бити опремљени теолози који се упиштају у међурелигијски дијалог; како познавање властите религије и културолошких пракси које су с њоме повезане / се повезују, тако и основно познавање других религијских традиција с чијим представницима се ступа у контакт. С критичком дистанцом смо се дотакли примера нетолеранције и провокације у историји, али смо навели и примере толеранције како бисмо поручили да се и хришћани и муслимани требају уздићи изнад историјских неспоразума и у XXI веку живети уз међусобно прихватање, поштовање и заједничко деловање на низу животних питања. Кључне речи су дијалог и толеранција, као вапај за миром, где ће трпљење да прерасте у истинско прихватање другог и другачијег. Посебно су нагласили да се однос према Богу гради односом према другима. Где би дијалог био говор с другим који подразумева да треба претходно саслушати другог. А где је платформа за дијалог на нивоу људства. Потом су студенти говорили о правом смислу дијалога, и да ли је он као такав искрен. Друго питање које је , на основу реферата са првог дана било постављено, јесте „Шта значи иступити из 'религијске сигурности'?“. Одговори су били различити, стога је за вођу тима било изазовно да представи речено у кратким цртама. Најупечатљивији били су да је иступање из религијске сигурности напуштање форми и правила које нуди неки религијски систем, али не из било ког разлога већ зарад показивања истинског човекољубља које не познаје националне, расне ни родне разлике. Наступање те и такве сигурности јесте и примена речи написаних у Светом Писму или Кур'ану, јер је жива вера, она истинска која је усмерена ка другом, увек изазов. Поготово ако је реч о другом који је уједно и другачији.

Након паузе, програм су водили Јелена Јоргачевић Кисић, новинарка недељника „Време“, и др Владан Таталовић. Тема разговора била је „Изазови стварања верских прилога за световни / верски медиј“. На почетку радионице дали су одређене смернице студентима о томе како једна вест треба да изгледа и шта је вест уопште. Потом су поделили учеснике у две групе, на световни и верски медиј, и дали им задатак да осмисле три новинарска чланка, која ће на крају изложити. Циљ је био показати како Црква и медији комуницирају или како би требало да комуницирају. Након овога уследила је дискусија, где су се сви учесници сложили да медији не би требало да објављују прилоге који би могли вређати верска осећања.

Завршну реч водио је проф. др Предраг Драгутиновић, који је захвалио учесницима овог симпосиона пожелевши им угодан обилазак Београда, који је уследио у наставку.

Четврти дан конференције у Београду је планиран за краћи пут и посету археолошким налазиштима од великог историјског значаја који се налазе у источној Србији. Посетили смо археолошка налазишта Лепенски вир и тврђаву Голубачки град на Дунаву, која се налази на самој обали Дунава и она је заправо државна граница између Републике Румуније и Републике Србије. 

Наш пут је почео око 8ч ујутру и већ око 10:30 смо стигли на археолошко налазиште Лепенски вир. Од Голубца до Лепенског вира смо путовали 40 километара путeм који се налази на самој обали Дунава и пружио нам невероватан панорама-поглед на реку и другу страну обале Републике Румуније. На путу назад стали смо до тврђаве Голубачки град где нас је сачекао Дунав на коме је сунце ломило своје зраке који су се борили са јаким ветром који је покретао ветрењаче са друге стране обале. Овај призор је оставио јак утисак на све присутне учеснике својом сличношћу са Босфором. Наставили смо своје дружење у ресторану у Великом Градишту 'трпезом љубави' користећи последње минуте нашег дружења да разменимо контакте и притом нестрпљиво ишчекујући нашу следећу конференцију у Сарајеву следећег фебруара 2018. године. 

Приводећи крају конференцију организовањем пута попут овог, дошли смо до неколико закључака са проф. Драгутиновићем и проф. Кубатом. Један од њих је да је управо ово прави начин за завршавање конференције зато што нам помаже у успостављању добрих и непосредних односа са нашим гостима и њима такође пружа прилику да се одморе и уживају у свом боравку у нашој земљи. Други закључак (са свим својим теолошким импликацијама) нас је недвосмислено подсећао на лепоту земље којом је Бог благословио све људе на Балкану, и управо овај разлог нас је упућивао на императив мирног и заједничког живота у Божијем врту који је већ овде и сада.

 

Предметни наставници и сарадници