Библијски институт


  • [РЕЗУЛТАТИ] Други тест из Увода у Стари Завет (24.05.2018. катихетски)

    Индекс Презиме и име Први тест (макс. 15 бодова) 28.12.2017. Други тест (макс. 15 бодова) 24.05.2018.
     17/047 Арсенијевић, Илија    7 9
     17/064 Биочанин, Огњен    14 13
     17/174 Васић, Стефан    0 1
     17/154 Васковић, Бојан    7 6
     17/048 Величковић, Никола    13 10
     17/030 Веселиновић, Немања    10 11
     17/021 Вучковић, Ђорђе    13 11
     17/166 Говорчин, Теодор    11 6
     17/167 Грујић, Душан       
     17/077 Динић, Урош    13 5
     17/039 Долашевић, Немања    12 10
     17/163 Дрљача, Тамара    15  
     17/076 Ђекић, Његослав    13 6
     17/035 Ђорђевић, Милош    13 12
     17/114 Ђурић, Вукоје    4 9
     17/164 Егић, Страхиња       
     17/022 Елесин, Милош    13 5
     17/019 Живановић, Јован       
     17/115 Жунић, Никола    11 10
     17/067 Игњатовић, Иринеј    12 14
     17/009 Јовановић, Јанко    13 13
     17/020 Јовановић, Никола    14 11
     17/075 Јовановић, Никола    10 8
     17/061 Јовановић, Симо    6 2
     17/138 Јовановић, Урош    14 7
     17/004 Јовић, Владимир    14 15
     17/045 Јокић, Атанасије    11 8
     17/104 Јоксић, Иван    5 2
     17/012 Јуришић, Срђан    9 7
     17/106 Коснић, Петра       
     17/056 Костић, Милош    14 8
     17/081 Кричка, Милош    8 7
     17/158 Кркобабић, Лука    12 10
     17/038 Кузмановић, Филип    15 8
     17/057 Лазовић, Стефан    0 7
     17/082 Мајсторовић, Тома    9 11
     17/105 Макић, Марко    11 7
     17/094 Манојловић, Немања    7 8
     17/010 Маринковић, Филип    13 14
     17/173 Марјановић, Игор    10 8
     17/016 Марковић, Ђорђе    15 13
     17/073 Матић, Предраг    9 8
     17/058 Машановић, Немања    11 11
     17/071 Машић, Никола    8 7
     17/044 Мијаиловић, Иван    13 2
     17/017 Милановић, Михаило    10 14
     17/003 Миленковић, Михаило    15 15
     17/125 Милинковић, Немања    10 12
     17/063 Милић, Душан    12 3
     17/008 Милићевић, Душан    13 13
     17/101 Миловановић, Стеван    13 9
     17/074 Милојевић, Никола    8  7
     17/117 Милосављевић, Владан    3 2
     17/171 Милосављевић, Катарина    11 14
     17/096 Милосављевић, Никола    8 11
     17/042 Миљковић, Страхиња    15 15
     17/052 Младеновић, Теодора    12 12
     17/157 Настић, Богдан    12 3
     17/112 Ненадовић, Бошко    13 9
     17/023 Николоски, Драган    15 14
     17/161 Нововић, Александар    12 11
     17/095 Огњановић, Марко    12 10
     17/050 Павловић, Дејан    15 11
     17/111 Павловић, Петар    13 13
     17/169 Пантић, Милош    12 8
     17/032 Пејчић, Стефан    14 11
     17/027 Пекић, Стефан    13 12
     17/024 Пено, Немања    15 10
     17/007 Перић, Анђела    15 9
     17/172 Петровић, Марко       
     17/065 Петровић, Петар    13 6
     17/139 Петровић, Стеван    15 10
     17/165 Пиљагић, Војислав    12 3
     17/054 Поповић, Миодраг    12 13
     17/070 Поповић, Никола    8 11
     17/011 Поповић, Хаџи Драгана    15 13
     17/040 Раденовић, Игор    15 15
     17/097 Радовановић, Лука    дисквалифик.  
     17/170 Радојчић, Ненад    6 1
     17/018 Радосављевић, Душан    15 9
     17/078 Растока, Дамјан    15 12
     17/049 Савовић, Атанасије    15 12
     17/103 Сандо, Александар    13 9
     17/043 Сентђерђи, Марија    15 12
     17/188 Симић, Божидар       
     17/155 Станковић, Арсеније    6 6
     17/068 Станковић, Гаврило    14 14
     17/037 Станојевић, Лука    13 11
     17/005 Стевановић, Небојша    15 15
     17/126 Стевић, Неша       
     17/014 Стојановић, Лука    15 13
     17/066 Стојановић, Милијана    15 13
     17/119 Субић, Милош    0 6
     17/034 Тасић, Александар    10 8
     17/100 Тодоровић, Катарина    14 3
     17/093 Томић, Бојан    14 6
     17/029 Томић, Миливоје    13 8
     17/053 Томић, Недељко    13 10
     17/135 Томић, Немања    4 8
     17/122 Томић, Стефан    7 6
     17/051 Топаловић, Славиша    13 12
     17/080 Ћабак, Стефан    9 8
     17/116 Филимоновић, Јован     
     17/109 Цвијановић, Дејан    9 1
     17/026 Цвијић, Здравко    10 8
     17/015 Шинжар, Стефан    12 12
     17/118 Шћепановић, Милован    8 5
  • [РЕЗУЛТАТИ] Други тест из Старозаветне историје (23.05.2018. катихетски смер)

    Старозаветна историја (катихетски) 2017/8                                                                    резултати тестова Први тест 27.12.2017. (макс. 15 бодова) Други тест 23.05.2018. (макс 15 бодова)
    Бр. Индекс Презиме и име    
    1  16/055 Аврамовић, Ђорђе    14 5
    2  16/083 Антић, Слободан    13  
    3  16/086 Антић, Стефан    13 15
    4  15/067 Банић, Момчило    11 3
    5  16/011 Бирач, Вељко    14 15
    6  14/169 Благојевић, Јелена    15 12
    7  16/247 Борош, Љиљана    15 11
    8  16/023 Бркић, Милош    15 10
    9  16/031 Василић, Никола    15 0
    10  15/031 Васиљевић, Вујица       
    11  17/189 Васиљевић, Срђан    9 0
    12  16/224 Величковић, Иван       
    13  16/006 Величковић, Лазар    15 15
    14  16/095 Вергић, Владимир    10 12
    15  16/105 Веселиновић, Милан    14 10
    16  15/053 Влачић, Јоцо       
    17  14/677 Врањевац, Мићо       
    18  16/029 Вујадиновић, Његош    15 15
    19  14/663 Вукомановић, Иван       
    20  16/038 Вучић, Маја    5  
    21  16/024 Гавровски, Стефан    15 8
    22  16/170 Гајић, Јован    4 1
    23  16/153 Грујић, Мирослав    10  
    24  14/047 Дангузов, Милан       
    25  16/075 Денда, Исак    9 8
    26  16/125 Денчић, Милош    14 11
    27  16/254 Дерета, Милован       
    28  16/122 Деспотовић, Јован    4 0
    29  16/069 Деспотовић, Радивоје    12 5
    30  16/110 Драгојевић, Никола    8 1
    31  16/012 Дробиловић, Душан    15 7
    32  16/160 Ђаковић, Стефан    5 0
    33  16/111 Ђорђевић, Душан    4 2
    34  16/048 Ђорђевић, Срђан    15 11
    35  16/099 Живановић, Милан    14 11
    36  16/052 Ивановић, Филип    13 14
    37  16/097 Ичин, Василија    0 0
    38  17/242 Јанић, Павле       
    39  16/103 Јевтић, Лука    9 8
    40  16/033 Јовановић, Александар     
    41  16/082 Јовановић, Данило    13 12
    42  16/018 Јовановић, Немања    13 15
    43  15/072 Јовић, Стефан       
    44  16/021 Јојић, Ђорђе    10  
    45  16/092 Јокић, Лазар    13 6
    46  16/043 Јоксимовић, Никола    9 5
    47  16/028 Капетановић, Душан    10 10
    48  16/060 Кељаћ, Драган    8 4
    49  15/065 Конатар, Александар       
    50  16/112 Костић, Вуксан    10 0
    51  16/285 Крстић, Марјан       
    52  16/084 Кртолица, Јанко    15 11
    53  17/212 Кулага, Никола    10 9
    54  16/054 Лазаревић, Урош    8 4
    55  16/087 Лекић, Игор    12  
    56  16/088 Лекић, Катарина    5 0
    57  16/091 Лукић, Илија    15 15
    58  16/130 Манојловић, Драган    5 4
    59  16/081 Маринковић, Ратко    7 4
    60  16/325 Марић, Александар       
    61  16/090 Марјановић, Владимир    10 0
    62  17/224 Марковић, Милош       
    63  16/093 Марковић, Никола    8 0
    64  16/287 Матић, Бојана       
    65  16/080 Мачковић, Милан    14 11
    66  16/044 Мијић, Немања    15 10
    67  16/345 Милановић, Стефан       
    68  16/102 Миленковић, Ана    14 9
    69  15/110 Миловановић, Бранислав    1 11
    70  16/165 Миловац, Симо    10 0
    71  16/184 Милојевић, Катарина       
    72  16/005 Милосављевић, Милан    15 14
    73  16/016 Милошевић, Владимир    14 12
    74  16/025 Милошевић, Јован    9  
    75  16/032 Милутиновић, Стефан    14 12
    76  16/066 Митровић, Бобан    13 8
    77  15/035 Митровић, Стеван    9 10
    78  16/159 Младеновић, Немања    8 2
    79  16/107 Младеновић, Никола    9 5
    80  16/059 Нешић, Никола    9 7
    81  16/034 Нешковић, Филип    10 0
    82  16/098 Николић, Никола    13 0
    83  16/040 Обрадовић, Дејан    13 7
    84  16/056 Обрадовић, Драган    13 8
    85  16/188 Орловић, Невена    12 1
    86  16/027 Павићевић, Лука      11
    87  16/201 Павловић, Зоран       
    88  16/104 Павловић, Јован    11 12
    89  16/072 Пантић, Оливера    14 10
    90  16/041 Петковић, Наталија    15 8
    91  15/193 Петрески, Никола       
    92  16/361 Петровић, Милан       
    93  16/003 Пешић, Јован    11 12
    94  15/163 Попадић, Горан       
    95  16/022 Поповић, Стефан    12 9
    96  15/036 Поповић, Томислав       
    97  16/118 Радаковић, Стефан    3 4
    98  15/107 Радин, Ненад       
    99  16/008 Радић, Лазар    15 14
    100  15/161 Радишић, Милан       
    101  16/076 Радосављевић, Саво    7 8
    102  14/185 Радосављевић, Срећко     
    103  16/013 Радуловић, Јован    12 1
    104  15/365 Рајковић, Бранислав       
    105  16/010 Ракић, Драгана    15 11
    106  15/332 Рафаиловић, Милош       
    107  16/019 Рашковић, Никола    13 12
    108  15/096 Ристић, Иван       
    109  16/063 Савић, Немања    12 10
    110  17/264 Секулић, Јован       
    111  16/035 Селаковић, Немања    9 3
    112  16/119 Симић, Никола    4  
    113  16/085 Славковић, Дејан    3 0
    114  17/253 Смиљанић, Милан       
    115  16/292 Стаматовић, Никола       
    116  16/002 Стојановић, Никола    14 12
    117  16/106 Стојисављевић, Лазар    13 9
    118  16/042 Стокин, Љубиша    12 13
    119  16/004 Томић, Димитрије    5 10
    120  16/057 Топић, Иван    9 9
    121  16/096 Тошић, Немања    1 10
    122  16/064 Тривић, Илија    11 10
    123  16/051 Тројановић, Ненад    14 9
    124  16/058 Филиповић, Никола    8 2
    125  15/010 Цвијић, Дарко       
    126  14/788 Чутура, Снежана       
    127  17/247 Џоковић, Кристина       
    128  14/728 Шобот, Стефан       
    129  16/302 Шојић, Ђорђе       
    130  16/061 Шокић, Бранко    4 5
    131  16/009 Шћекић, Лазар    12 13
    132 14/525 Лукић, Милијан 5 9
  • [РЕЗУЛТАТИ] Други тест из Старозаветне историје (24.05.2018. пастирски смер)

    Резултате теста можете преузети овде.

  • [РЕЗУЛТАТИ] Други тест из Увода у Стари Завет 23.05.2018. (пастирски)

    Индекс Презиме и име Први тест (макс. 15 бодова) 27.12.2017 Други тест (макс. 15 бодова)  23.05.2018.
     17/160 Андрић, Жарко       
     17/179 Анђелковић, Јован    11  
     17/091 Арсић, Душан    0 10
     17/031 Аћимовић, Боривој    13 14
     17/002 Богдановић, Стефан    15 12
     17/046 Божић, Милорад    15 15
     17/148 Божовић, Александар    0  
     17/025 Васиљевић, Јован    13 13
     17/127 Видовић, Милош    0  
     17/178 Влашковић, Јовица       
     17/084 Вранић, Ана       
     17/083 Вујиновић, Игор    11 7
     17/151 Вукадиновић, Никола    2  
     17/128 Вуковић, Николај       
     17/110 Вучићевић, Милош       
     17/108 Гођевац, Марко    14 13
     17/181 Гојковић, Мићо       
     17/177 Дмитровић, Александар       
     17/041 Дуњић, Душан    14 14
     17/132 Ђорђевић, Душан    6 7
     17/033 Жунић, Бранко    15 10
     17/131 Здравковић, Милан    4 5
     17/089 Зељковић, Александар    8 13
     17/143 Јањић, Милош    12 12
     17/107 Јевтић, Дејан    3 8
     17/006 Јеличић, Александар    13 13
     17/149 Јеринић, Владо       
     17/069 Јовановић, Даниел    11 12
     17/124 Караџић, Дамјан    11 5
     17/145 Ковачевић, Нешо    13 12
     17/001 Косић, Младен       
     17/137 Крсмановић, Миломир       
     17/088 Кузмановић, Младен    11 7
     17/156 Кусић, Радован       
     17/085 Лаушевић, Маринко    7 8
     17/062 Лујић, Слободан    8 8
     17/162 Макарић, Марко    8 9
     17/168 Маринковић, Бојан    12 6
     17/140 Марковић, Душан    10 4
     17/133 Марковић, Игор    0 5
     17/175 Мартиновић, Сандра    3  
     17/086 Мијаиловић, Филип    10 6
     17/123 Милић, Зоран    12 12
     17/134 Миловац, Ђорђе       
     17/146 Милошевић, Лазар    0 7
     17/152 Недељковић, Урош    7  
     17/079 Новаковић, Тешан    13 12
     17/092 Нојић, Младен    15 15
     17/013 Остојић, Урош    10 13
     17/098 Павићевић, Илија    8 13
     17/072 Поповић, Томислав    11 11
     17/113 Радибратовић, Петар    11 5
     17/180 Радовановић, Драган       
     17/090 Радосављевић, Марко    8 12
     17/142 Радукић, Славиша    10 8
     16/161 Рацић, Матеја    14 9
     17/059 Савић, Никола    12 11
     17/102 Скорић, Владимир    12 11
     17/150 Спасојевић, Алекса    2 3
     17/121 Спречо, Митар    3 7
     17/136 Станисављевић, Бранислав    12 9
     17/153 Станић, Павле    14 13
     17/130 Станишковић, Василије    9 4
     17/144 Станојевић, Срђан    7 10
     17/036 Тасић, Матеја    12 12
     17/141 Тешић, Страхиња    0  
     17/028 Тодорић, Немања    11 6
    15/157 Толимир Ненад 0  
     17/099 Тодоровић, Дарко    11 11
     17/159 Томић, Милета    12 10
     17/087 Ћирковић, Александар    12 12
     17/055 Шкрбић, Василије    12 11
    17/128 Николај Вуковић 0 7
      Пешић Страхиња ? 3
  • [НОВО ИЗДАЊЕ] Танасис Н. Папатанасиу - Апостоли субверзивне наде

    ТАНАСИС Н. ПАПАТАНАСИУ - АПОСТОЛИ СУБВЕРЗИВНЕ НАДЕ

    Књига се може купити у просторијама института по цени од 500 динара. 

     

    Предговор српском издању

    Танасис Н. Папатанасиу, грчки православни теолог и публициста, дугогодишњи главни и одговорни уредник реномираног богословског часописа «Σύναξη», вишедеценијски просветни радник и вероучитељ у средњошколском образовању и однедавно професор на Високој црквеној Академији у Атини, у својој богатој списатељској историји објавио је мноштво есејâ, огледâ, монографијâ и научних радова, на различите богословске и друштвено-политичке теме.  

    За разлику од српске јавности, којој је готово потпуно непознат, јер његови текстови нису до сада превођени на наш језик, Танасис Н. Папатанасиу је у братској Православној Јелади, а и шире, добро познат и признат као теолог и публициста који са лакоћом успева да својим читаоцима пренесе своје мисли на упечатљив и аргументован начин. Он је у црквеним круговима уважаван као изузетно образован теолог, док је у широј јавности стекао углед друштевно одговорног и ангажованог црквеног прегаоца који сопственим примером и животом убедљиво сведочи Христа у свету. То сведочење је присутно и уочљиво и у његовим текстовима кроз дубоку одговорност према онима којима се обраћа и онoме што изговара и зато његова реч привлачи посебну пажњу код читалаца и оставља упечатљив утисак и веома велики утицај на различите профиле људи.

    Оно што нарочито карактерише и краси Танасисове текстове, с једне стране, јесте дубина богословске мисли која је увек актуелна, савремена, лишена сувишне цитатологије и преображавајућа, а са друге стране, живописан и лапидаран језик без компликоване и неразумљиве терминологије, тако да његов флуидни стил писања долази до потпуног изражаја. Управо такав стил и језик писања сврставају га у ред најоригиналнијих савремених православних аутора и богословских мислиоца. 

    Још једна од важних карактеристика његовог списатељског ангажмана јесте чињеница да се он, на веома специфичан начин, хвата у коштац са савременим егзистенцијалним проблемима и другим „тананим“ темама и конструктивно улази у дијалог са текућим богословским струјама. Као истински и аутентични човек Цркве, он се труди да тим темама не приступа са идеологизованом острашћеношћу и са уверењем да поседује по сваку цену праве одговоре, него са циљем да отвори дискусију, било у виду дијалога или расправе, и да заталаса понекад монотону богословску стварност. Он се храбро, са великом дозом искрености и без икакве бојазни шта ће онај који чита његове текстове о њему помислити и какав ће суд донети, обраћа својим читаоцима, не либећи се да критички изнесе своје теолошке ставове, који нису увек свима пријемчиви и који понекад бивају повод за „жустре“ полемике и дискусије. 

    Танасис Н. Папатанасиу у својим текстовима нарочито наглашава чињеницу да Црква и теологија у савременом друштву заузимају веома важну улогу и да стога није могуће, ни на који начин, искључити хришћанске вредности из контекста живота савременог друштва. У том смислу, он инсистира на томе да Црква мора да прати савремене токове и категорички тврди да би мисионарска делатност Цркве имала успеха у савременом друштву, њена теологија не сме да се смести у културни вакуум који ће игнорисати актуелне философске и друштвене трендове и да се сведе на пуко понављање традиција из прошлости, него да најпре преиспита и актуализује, а потом, осмисли и реализује своју мисију у савременом контексту. Традиционалистички и фундаменталистички  покушај „повратка Оцима“, по његовом мишљењу, пружа веома мале изгледе Цркви да њено Предање поново задобије изворну животворност. Да би теологија Цркве у постмодерном друштву поново постала приступачна и веродостојна савременом човеку, она мора да се отвори према свету и да изнова преиспита и реинтерпретира библијску и патристичку традицију.

    То наравно не значи да Црква не треба да се ослања на своје поуздано Предање и да му буде верна! Напротив. Паптанасиу наглашава да је Предање Цркве управо то које је, упркос свим изазовима кроз векове, успело од почетка до дана данашњег да сачува и пренесе фундамент хришћанске благе вести и поруке спасења. Дубока укорењеност у православној традицији, на коју се веома често позива, а уједно и истанчана суптилност у поимању савремености и нових дискурса, помажу аутору да пружи адекватне и насушно потребне одговоре на изазове савременог академског богословља. Свестан је да било каква апсолутизација само неких од димензија црквеног догађаја, као на пример литургијског живота и евхаристијског богословља, води неизбежно ка погрешном разумевању правог битија Цркве и ка томе да се њени други важни аспекти, као што су мисија, солидарност, друштвено дело и човекољубље, у потпуности пренебрегавају. Ако се, пак, то деси и црквени живот изгуби свој мисионарски дух, онда је у објективној опасности да се сведе на обични ритуализам и мистицизам. 

    Књига Апостоли субверзивне наде. Црква и сведочаснтво, дело, изненађење, као што се већ из самог наслова може наслутити, је по много чему упечатљива и оригинална књига. Она представља збирку богословских излагања и научних текстова, који су производ ауторових вишегодишњих истраживања и промишљања на различите актуелне теме, који су изабрани и обједињени за ово српско издање по свом садржају и упечатљивој богословској тематици. У седам одвојених и засебних текстова аутор промишља о најзначајнијим темама хришћанског живота и вере. 

    У уводном тексту „Црква као мисија. Критички осврт на литургијско богословље о. Александра Шмемана“, предмет ауторовог интересовања јесте покушај да се критички расветли богословски допринос једног од највећих теолога двадесетог века, блаженопочившег оца Александра Шмемана, на кључну савремену богословску тему, артикулисану кроз дилему: „да ли мисионарење представља суштински/интегрални елемент догађаја Цркве, или је напротив од другостепеног значаја?“. Аутор износи богато предањско и светоотачко искуство у којем се недвосмислено потврђује да Црква не постоји за себе саму, него да сâмо њено постојање представља мисију. Црква мора да буде мисионарска уколико жели да буде доследна свом позиву да буде Црква, јер „отвореност према свету није просто производ црквеног живота, него конститутивни елемент идентитета Цркве“. Другим речима, „Црква јесте мисија; није да мисију има као да је једно њено биће, а нешто друго – очито од другостепеног значаја – њена мисија“. Танасис Н. Папатанасиу наглашава да се у мисли оца Александра Шмемана на језгровит начин излаже православно еклисиолошко схватање да Црква поседује динамички, а не статички идентитет, и да се мисионарско отварање Цркве према свету одређује као разлог постојања Цркве, а не да се говори просто о Цркви у мисији, него и о Цркви као мисији. По њему, мисија је органска потреба и задатак Цркве у свету и истински смисао присуства Цркве унутар историје. То, наравно, не значи да је мисија опречна есхатолошкој природи Цркве, него напротив, да је њено пројављивање унутар историје.

    У другом тексту „Иконе Царства. Неки невидљиви Кавасилини ставови и нека искушења нашег евхаристијског богословља“ аутор покушава да расветли једну конкретну тему Кавасилиног литургијског богословља у контексту различитих друштвених примена, а никако да прикаже портрет светог Николе Кавасиле, нити да процењује целокупно његово дело. Аутор покушава, на основу Кавасилиних текстова, да укаже на чињеницу је погрешно одређење Евхаристије као једине иконе  Царства и јединог одлучујућег елемента црквеног бића, а на уштрб свих других важних елемената црквеног живота, јер су и они итекако важни и пресудни за идентитет Цркве. Папатанасиу не оспорава и не доводи у питање богословску важност и значај Кавасилиног „поистовећавања Цркве са Евхаристијом и чудесног поимања Евхаристије као иконе Царства“, међутим, он сучељава своје увиде са овим „евхаристоцентричним“ тезама и износи став да „служење (διακονία), солидарност и делатна љубав унутар историје представљају одлучујући елемент природе Цркве и икону Царства!“ Другим речима, Царство се иконизује у делима човекољубља, а Христос ће у свом Царству бити домаћин који служи. Они који социјалну димензију бића, живота и мисије Цркве минимализују или, још горе, поричу у име Литургије и њеног евхаристијског етоса, они потпуно превиђају чињеницу да се социјална делатност Цркве одувек одвијала и одвија као наставак и као неотуђиви саставни део њене Литургије, њеног богочовечанског начина постојања, живљења, делања, даривања и саможртвовања за живот и спасење света. Стога, „Тајна брата не сме да се пренебрегава или потцењује, јер она као делатна љубав, нити се супротставља Евхаристији, нити пак представља само једну од њених последица, него је она њен саставни део“.

    У трећем тексту „Изгубљени у етици. Ставови савремене православне теологије“, аутор покушава да расветли појам етике и етоса у Цркви и да на систематичан начин проучи ставове православне теологије кроз различита теолошка струјања, нарочито на грчком говорном простору, од 60-их година прошлог века па све до данас. Папатанасиу на самом почетку, зарад јаснијег и прецизнијег истраживања православног гледишта, схематски разлучује одређене проблеме који „упорно прате и подривају срж хришћанства и еванђелски опит“. С тим у вези, он те проблеме сврстава у две групе: „у сталне и новије“. Под сталним подразумева: а) „религиозно православље“, или „побожност без трошења“, „које је литургички и догматски беспрекорно, али је одвојено од старања за другог, и од солидарности са нејаким“; и б), „уверење да заповести имају вредност саме по себи“ у којем се „етика теоретски темељи на вољи Божјој, али се у пракси заповест одваја од живог Бога и од покушаја успостављања срдачног осноса између човека и Бога, те се сматра спасоносном сама по себи. Тако њено држање лако прелази у сигурност самооправдавања. Таква етика се може назвати „морализам, објективна етика, формалистичка етика“. Под новијим проблемима аутор подразумева све појаве које су настале „под утицајем просветитељства и, конкретније, кантијанизма на пољу теологије“. Под кантијанизмом аутор подразумева утицај Кантове „аутономне етике“, која се самоутемељује на природном праву и савести и која је потпуно „независна од Откровења, вере Цркве и живота заједнице“, на православне теологе. За разлику од хришћанске етике која сматра да је „Бог извор етике и покушава да ослушне Његов глас“, теолошки кантијанизам је у „великој мери настао као покушај да се људски живот ослободи од догматских сукоба који су грубо раскомадали западне заједнице, а окончава се формирањем етике независне од хришћанског идентитета“. Основни циљ овог текста јесте да истражи, у делима православних теолога (Х. Андруцоса, А. Макракиса, М. Фарандоса, светог Нектарија Егинског), однос између догмата и етике или кантијанизма, и да дође до одговора да ли постоји међу њима ривалитет или синтеза. С тим у вези, Танасис карактеристично наводи да не искључује чињеницу „да теолози који су изразили кантијански говор нису подржавали независност моралног закона од Бога, него су покушавали да подвуку богоданост моралне савести свих људи (хришћана и не хришћана), као што то чини апостол Павле“. Нарочиту пажњу и интересовање аутор придаје двојици најзначајнијих савремених богословских мислиоца, Х. Јанарасу и Митрополиту пергамском Јовану Зизиуласу. И поред чињенице да се не слаже у потпуности са њима по свим питањима, Папатанасиу карактеристично констатује да је Х. Јанарас „задао одлучне ударце морализму, формалистичкој, фарисејској и јуридичкој етици. Подвукао је личну одговорност као преузимање ризика, насупрот формалној етици нагласио је љубав као пуноћу закона и чврсто је везао свакодневни живот са онтолошким преображењем које припрема догађај Цркве“, док је Зизијулас задао „значајан ударац аутономизованој и јуридичкој етици и дао изузетно значајне основе за развој снажне хришћанске етике“.

    У тексту „Бог који страда, Бог сапатник“ аутор на аутентичан и богословски компетентан начин обрађује суптилну догматску проблематику везану за Богочовечанско искуство патње, Тајну Христове смрти на Крсту, и Његово учешће у човековом искуству бола, страдања и апсурда. Имајући у виду комплексност задате проблематике као и тешкоће које произилазе из покушаја да се проблему приступи из више углова, аутор своју студију започиње карактеристичним одломком из књиге Елиезера Визела „Ноћ“, у којем се описује „затеченост и безизлазност пред апсолутним злом. Раздирућа затеченост која рађа питање: Шта чини Бог пред неподношљивим болом и непојмљивом неправдом? Напросто посматра?“. Папатанасиу констатује да је реч о чувеном питању теодицеје: „Како усагласити преовладавање зла у свету са постојањем Бога који је сведобар и свемоћан?“. Ово питање, по ауторовом дубоком уверењу, може да поникне само из дубоког религијског искуства и може да га постави само „човек који верује у Бога и коме Бог недостаје“. С тим у вези, Папатанасиу сматра да и поред безброј покушаја кроз историју, да се на ово питање адекватно одговори, ипак „колико год тај одговор био компактан, остаје, преко сваке теолошке рационализације, нешто потпуно неиздрживо: да неизрецива бол галопира неометано, а Бог као да немо прати агонију жртава“. Једини могући одговор на ово питање се свакако налази у чињеници да је Бог „и премда је имао имао власт да не умре, Он умире смрћу с најекстремнијим карактеристикама: смрћу болном, понижавајућом и напуштен. Зашто? Зато што је то људско стање. Да је Христос умро другом смрћу, тада Његово очовечење не би било потпуно. Не би примио пуноћу човека, крајности људског живота, бездан нелогичности која мучи човека. Христос је вољно узео на себе трагичност, да би у њој отворио простор који она сама по себи нема. Ако се трагичност не сусретне са самим Богом, ако њен унутрашњи простор не постане живот Божји, тада ће трагичност бити крај свега“. Повод за настанак овог текста била је књига чувеног немачког протестантског теолога Јиргена Молтмана „Распети Бог“, чији је наслов изазвао узнемиреност код појединог броја „благочестивих“ хришћана, до те мере да су је сматрали „светогрђем“, уз констатацију да се у богословском језику Цркве нигде не говори о распетом Богу: „Распет човек да, распет Бог никада!“. Инспирисан овом проблематиком Папатанасиу покушава, кроз бројне химнографске и светоотачке текстове, да укаже да предивна православна химнографија на идентичан начин, као и Молтманова књига, говори о „распетом Богу“. С тим у вези, Папатанасиу наглашава, када се богословствује о Тајни Крста и Христовог страдања, неопходност увида у православно догматско учење о ипостасном сједињењу двеју природа, божанске и човечанске у личности Христа. „То значи да је Христос једна ипостас, једна личност, са две природе. Дакле, на Крсту је страдао Богочовек – не просто неки човек по имену Исус. Тако је, на тајанствен начин, сам Бог учествовао у болу и страдању, а да истовремено није дошло до измене Његове божанске природе. То је непојмљива тајна која међутим остварује пуноћу Бога, али и Његово истинско учешће у историји“. Сходно томе, „богострадање ове врсте (православни теопасхизам) се тиче Христове личности. Бог Син је живео страдање, јер је Он тај који се очовечио.... Оци су, на пример, инсистирали на томе да онај којег је родила Богородица није био људска ипостас, него сами Бог Логос (друго лице Свете Тројице), чија је људска природа од прве секунде била нераздељиво сједињена са Његовим божанством. Управо се са ове тачке гледишта Пресвета назива Богородица, а они који су разапели Христа називају се богоубице“.

    У петој студији „Од лица Твога где ћу побећи? (Пс 138, 7). Православна потврда деловања Божјег изван канонских граница Цркве“, аутор богословски промишља и покушава да одговори на постављено питање о Божјем непрестаном спасоносном деловању, унутар и изван канонских граница Цркве, питању које је одувек, у различитим историјским контекстима, привлачило пажњу великих богослова и Учитеља Цркве. Питање гласи: „шта ће бити са онима који нису постали њени чланови или их није дотакла њена проповед?“. За Папатанасиуа одговор је једноставан и јасан, под једним условом, да прихватамо као основни критеријум нашег полазишта и размишљања, љубав и милост Божја, а он гласи: „на различите начине, очигледне или невидљиве, Бог дела увек и свуда, сусрећући се са свима и позивајући све у своје Царство. Ко се, пак, одазива и како, за људе остаје отворено питање“. И поред овако јасног и експлицитног одговора, који је по аутору, требао током историје да се још више теолошки развије, он је из непознатих разлога пренебрегаван, а као резултат таквог приступа имамо чињеницу да је „преовладала институционална теологија која с једне стране Цркву поима као организам који окружује Христа, док с друге стране Духа Светог посматра као нуспроизвод Христа, дакле само као нешто што следи Христу и чиме Он руководи, делећи га члановима Цркве“. Такав приступ сагледавању ове теме довео је  до „злогласног“ и скученог „христомонизма“ који је западну теологију довео у озбиљан ћорсокак. Основни задатак који стоји пред Црквом, како сада тако и у будућности, јесте да на најбољи могући начин, по узору на патристичку традицију, не релативизујући хришћанску јединственост, формулише своје теолошке исказе који прихватају деловање Бога у целом свету. У кључном делу ове студије, аутор износи богословске ставове светог Николе Кавасиле и погушава кроз њих да одгонетне на који начин се прожимају „унутарцрквено“ и „изванцрквено“ Божије деловање у свету. Пажљивим ишчитавањем Кавасилиних текстова може се јасно уочити да је, и поред чињенице „да Кавасила сматра да нико ко није постао пуни члан видљиве Цркве не може да буде спасен“, ипак, његов „хоризонт био шири, управо зато што је прихватао да Бог делује на изненађујуће непредвидиве начине“. Другим речима, „Кавасила говори о људима који су сусрели Христа и који су се утеловили у Његову Цркву, а да се притом нису канонски крстили, нити имају било какву стварну везу са институционалном Црквом: нису крштени у оквиру неке заједнице, није их крстио канонски свештеник, нису крштени у води, и штавише, никад нису учествовали у Евхаристији која се препознаје као суштина Цркве!“ Према томе, свети Никола Кавасила, „црпећи своје богословско надахнуће из ових мучеништава, настоји да покаже да Христос делује на видљиве и на невидљиве начине у најмрачнијим забитима људске стварности, на пољима најтврђих порицања, и да сваки човек представља предмет Божјег старања“.

    У шестом тексту „Лепота ће разорити Цркву?“, аутор кроз једно провокативно питање покушава да разобличи и оспори све увреженије мишљење и убеђење, које заступа велика већина православних богослова, „да истина говори кроз блиставост и лепоту, и да лепота сама по себи упућује на Бога и у садашњости пројављује славу Есхатона који ће доћи“. У тексту се на веома интересантан начин дефинише однос према лепоти, али и релативизација лепоте кроз њену двозначност. Закључак је да лепота не постоји као категорија сама за себе, већ увек у односу на друге и да самим тим лепота може да буде повод за славословље, али и узрок човековог пада. Питања која себи аутор поставља, и на која у наставку даје одговоре, тичу се једнозначног тумачења лепоте из којег проистичу појмовне нејасноће и противречности типа: „како може неко ко је апсолутно зао и непријатељ истинитог да прихвата нешто естетски лепо, како је могуће да се естетски лепо досеже кроз нехуманост и неправду, или како може један прљави грбавац да има прелепу душу!“ Његов основни циљ јесте да се конфронтира свакој врсти идеализације лепоте, а не самом појму лопоте. Папатанасиу, такође, наглашава да се двозначност лепоте на теолошком плану манифестује углавном због пренаглашеног инсистирања на величанствености Литургије као пројаве славе Есхатона. Наравно да ову чињеницу нико не оспорава и не доводи у питање, него је питање који је најадекватнији и најисправнији начин да се та слава изрази кроз лепоту која неће бити разарајућа по Цркву. По његовом мишљењу од пресудне помоћи у проналажењу исправног начина јесте „прихватање да величанственост није једнозначна. Превише богата и луксузна величанственост (макар се радило о златним предметима недостижне уметничке израде и о луксузу нетакнутом кичем) може да упућује и на ствари које су понајвише антиесхатолошке: на израженије присуство овосветског, на метафизичко благосиљање богаћења, моћи, духа овога века. Лепота која ће упућивати на ово, да, лепота је која разара Цркву“. Папатанасиу закључује своје размишљање веома снажним речима: „Основно питање није шта пружа лепота?, него која лепота? А ривалитет није само између лепоте и ружноће, него и између лепоте и лепоте. Лепа лепота је она која изражава љубав и служи јој. Ружна лепота је она која простор испуњава наочитошћу и величанственошћу на такав начин да заправо не оставља места ни за шта и ни за кога другог. Таква лепота може разорити Цркву! Лепа лепота је друга, она која на скроман начин отвара простор, постаје домаћица и даје предокус крајње лепоте, тријумфа гостољубиве радости“.

    Коначно, последњи текст „Монаси као апостоли субверзивне наде“, је текст који је дао наслов овом зборнику. У овом заиста прелепом и оригиналном тексту, аутор покушава да рекапитулира фундаментална начела хришћанског учења и основне захтеве хришћанског живота и да нагласи да се она тичу свих хришћана, а не само монаха. „Оно што у великом степену одређује послање монаха јесте заједнички призив, призив свих чланова Цркве и њихова верност субверзивној нади. Суберзивној, не у смислу револуционарне силе, него иновативног начина живота“. Управо то и јесте циљ монашког послања „да подсећају на заједничку дужност и на еванђелске заповести које су упућене свим верницима“. Папатанасиу наглашава да се суштинска разлика између „хришћана и нехришћана може сажети у једну реч: нада. И то не нада уопштено, него конкретно хришћанска нада, која се коренито разликује од световног оптимизма, који је у суштини уверење да се историја детерминистички креће ка позитивном исходу. Хришћанску наду, напротив, не рађају унутарсветски фактори. Она извире из деловања живог Бога у свету и историји, деловања које рађа нешто сасвим ново што свет сам по себи не може да породи, и тиме га оплемењује“. Другим речима, хришћанска нада није физичка емоција, оптимистичко размишљање, она није плод наших напора и подвига, него најдрагоценији дар Божји који се даје човеку, и која нам пружа исправан поглед на свет и открива нам смисао живота и постојања. Међутим, на тај дар човек није претплаћен, него на њега мора да одговори кроз слободан пристанак и кроз активно практиковање хришћанског начина живљења. Управо зато што није од света, него долази споља, свише, хришћанска нада опстаје и када се сваки овосветски оптимизам руши. 

    Папатанасиу истиче да и поред чињенице да хришћани имају наду, они ипак не познају коначни исход свог пута и због тога се целокупни хришћански живот у основи чини хазардним, нарочито када имамо у виду да Христос у Еванђељу „одлучно оспорава овосветске критеријуме који, како се претпоставља, поуздано одређују шта представља успех у животу“. За аутора, „не постоји ништа субверзивније од уверавања Господа да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мт 19, 30), штавише, да ће се многи који су остварили најбожанственије подвиге (који су проповедали у име Христово и изгонили демоне Његовим именом), на крају показати као делатници безакоња, непознати Ономе на чије су се име 'успешно' позивали (Мт 7, 22-23)“.

    На другом месту, аутор наглашава да је „хришћанска нада врло субверзивна, превратничка, те стога неподношљива за наш буржоаски менталитет. Хришћанска нада је субверзивна пре свега зато што позива људе на преиспитивање и покајање, што захтева вољност за самокритику и преусмерење, далеко од ушушкавања у самооправдавање. Истовремено преокреће поредак овог света. Позива човека да не даје своје поверење великашима, да се не ослања на сигурност коју пружају сродство и порекло, да радије прашта него да се свети, да скромне и неповлашћене прима као оне који су по преимућству сведоци истине, да величанствена достигнућа сматра за ђубре уколико нису прожета љубављу, да солидарност поставља изнад теоретског Православља“. Монаштво се појавило у оквиру Цркве на историјској сцени као покрет лаика, као својеврстан бунт према свету, а никако као бексто из света. Монаштво се појавило као пророчки покрет који треба да подстакне све хришћане на буђење и да их подсети на њихов позив и призив, који није лак и који ћесто ни сами хришћани нису кадри да га поднесу. „Да, хришћанска нада је по дефиницији субверзивна: скандал и саблазан (1Кор 1, 23), и то не само за хришћански свет“.

    Књига која је пред нама је плод заједничке креативне иницијативе професорâ, асистенатâ и научних сарадникâ катедре за библистику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и појављује се у оквиру пројекта Библијског института ПБФ-а у Београду. Ову прилику користим да најтоплије заблагодарим свим колегама са Библијског института на колегијалној подршци. Посебну захвалност дугујем колеги и пријатељу проф. др Предрагу Драгутиновићу на несебичној помоћи и подстреку који је од самог почетка пружио овом пројекту, како би се успешно привео крају. 

    Књига Апостоли субверзивне наде, професора Танасиса Н. Папатанасиуа засигурно представља велики благослов за нашу помесну Цркву и дубоко смо убеђени да ће ова публикација, својим богатим библиографским референцама и дубоким богословским идејама, бити вредно штиво за ширу српску јавност. Поред тога, најискреније се надамо да ће представљати озбиљан допринос у сагледавању важних црквених и богословских тема и да ће подстаћи све читаоце на плодотворно и одговорно размишљање о будућности Цркве. 

    Неизмерну захвалност изражавам свим људима који су допринели, на разне начине, да ова књига угледа светлост дана. На крају, изражавам најтоплију захвалност господину Танасису Н. Папатанасиу који је дао сагласност да се његови текстови преведу и објаве у зборнику Апостоли субверзивне наде. 

    О св. Григорију Богослову 2018,

    Доцент др Драган Радић

     

     

  • [ДЕШАВАЊА] Симпозијум "Вера и мисао у вртлогу времена"

    Симпозијум "Вера и мисао у вртлогу времена" православног Богословског факултета у Београду био је посвећен животу и раду митрополита црногорско приморског Амфилохија Радовића и владике Атанасија Јефтића. Двојица владика кроз богословско и архијерејско деловање дали су печат једној епохи - другој половини 20. и почетку 21. века. Током симпосиума говорио је и проф. др Родољуб Кубат на тему "Свето писмо у отачкој мисли" у којем се посебно осврнуо на велики допринос митрополита Амфилохија у области српске библистике. Снимке свих осталих предавања симпосиона можете наћи на youtube каналу ПБФ или твитер налогу ПБФ.

  • [ОБАВЕШТЕЊЕ] Обавештење о тестовима из Увода и Старозаветне историје код асс. др Ненада Божовића

    Други тест из Увода у СЗ за пастирски програм одржаће се у среду 23.05. у 8.30 у сали 1.

    Други тест из Увода у СЗ за катихетски програмза обе групеодржаће се у четвртак 24.05. у 15ч у сали 1. Вежбе за другу групу у петак 25.05. неће се одржати. 

    Други тест из Старозаветне историје за катихетски смер за обе групе одржаће се у среду 23.05. у 12ч у сали 1, док ће се предавање за обе групе одржати у среду 23.05. у 15ч у сали 2. Вежбе за другу групу у четвртак 24.05. неће се одржати.

    Подсећају се студенти да носе индексе са собом у терминима вежби како би уписали бодове за присуство.

 

Контакт

ПРАВОСЛАВНИ
БОГОСЛОВСКИ
ФАКУЛТЕТ


БИБЛИЈСКИ ИНСТИТУТ


Мије Ковачевића 11б
11060 Београд
Република Србија


Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.


Радно време